Objektivom po Srbiji - Koviljsko - Petrovaradinski rit, specijalni rezervat prirode i specijalna bajka koju odživiš u danu koji se pamti

 Hiljadu i jedna noć...mora biti da negde ima i svoj Jang...baš poput svakog Jina. 

Možda bi to bio hiljadu i jedan dan.

Bajka do bajke. Ambijent, nekako...bajkovit. Na momente nadrealan.

Čula osećaju sve. Sva čula. Mirise zamenjuju zvuci. Oči se zatvore pa otvore. Slike nestvarne. Sve što dotakneš je priroda. Ona prava, ona koju poželimo po nekoliko puta godišnje, pa vremenom i nekoliko puta mesečno, a u zrelom dobu i nekoliko puta dnevno. Ta priroda.

E jedan od tih hiljadu dana bi morao biti i dan u Koviljsko Petrovaradinskom ritu.

Ritu, da...močvarno. Kanali, Dunavci. Barske ptice, ribe, poneko stado ovaca. Kreket žaba neuznemiravan ničim. Mir i spokoj dokle god čula dosežu. Nije za jednog.

Za dvoje je. Ako dvoje i krenu sami, vratiće se zajedno. To priroda čini. Magija koju treba doživeti. Osetiti. Preživeti pa preneti dalje. Nekome kome želiš samo dobro.

Nije daleko, ne.

Malo dalje od Beograda nego od Novog Sada. Ništa strašno, naprotiv, najbliži Raj koji nam je dostupan.

Uz duhovnu stenu koja se nadvija nad vojvođanskom ravnicom uzdignutu kroz nadaleko vidljiv toranj Manastira Kovilj, smestio se i ovaj ambijent sa kojim bi se mogla započeti i bajka o hiljadu i jednom danu.

Naravno, mogli bismo i o pecanju ovde...ali, nekako je lepše o kajaku kojim se istražuju sve obale i skriveni rukavci. Mogli bismo i o porodičnom ručku u restoranu, da, ali nekako mi lepše zvuči pogled na rode na svakoj od bandera, pa čak i na davno zamrlom stablu uz molitvenu kućicu...Mogli bismo ovde reći i par reči o veličanstvenom Dunavu koji seže sve do Karlovaca i veličanstvenog mosta kod Beške, ali mogli bismo i o nepreglednim poljima koja opšinjavaju svojim jednostavnim bojama i kontrastima do unedogled. Mogli bismo, naravno...jer, svega toga ima.

Samo od nas zavisi o čemu ćemo.

Istini za volju, ja ne znam zaista skoro ništa o preko dvesta vrsta ptica koje ovde obitavaju...pa čak ni o mrestilištu, vele najvažnijem u ovom delu toka Velike reke, za šarana, štuku i smuđa. Ne, zaista ne znam. Riba se praćakne. Ne znam koja je. Riba je svakako. Ptice prolete, rode razaznam, čaplje...labud mi ne promakne...e, sad, uza ostale moram da verujem statistikama ornitologa koje pričaju o dvestašest vrsta. Ono što ja pouzdanoi raspoznajem jesu brojne žabe koje čujem, a obradujem se i ponekom stadu ovaca koje neumorno okuplja lajanjem i trčkaranjem psić. Meni je sve ovo dovoljno, itekako dovoljno da uživam. Punim plućima u svom danu, jednom od hiljadu bajkovitih.

Danu u kome se može čovek napuniti za hiljadu narednih dana, zaljubiti za najmanje hiljadu narednih, odmoriti od najmanje hiljadu napornih prethodnih... 

Koviljski Raj je dovoljan da se poveruje i u hiljadu i jednu noć, i da se poželi još hiljadu takvih dana.

Meni svakako. Ostali neka odluče hoće li ga probati...reči ovde nemaju više značaja, slike će reći zapravo sve, ali protkol zahteva i poneko slovo...a sada se odjavljujem od tastature i prepuštam stranicu fotografijama koje nose svaka svoju priču. Moju, nečiju...svačiju...ko bi ga znao...

Ili je ipak nekada moglo možda biti i ovako...