Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

уторак, 13. децембар 2011.

Objektivom po Srbiji - Etno kompleks Srna

Istočna Srbija, eh...redovne čitaoce ovog bloga verovatno više ne čudi što je opet u pitanju ta istočna Srbija :)
Naprosto, za mene, kao da je sve tu i žao mi je samo što je nisam otkrio mnogo godina ranije.
Kada se pođe od Knjaževca dalje, prema Pirotu recimo, negde u podnožju Stare planine nalazi se fantastičan etno kompleks Srna. Nije restoran, nije ni prenoćište. Nije, ali sve od toga ima u sebi. Zapravo, ima više restorana i više prenoćišta, sve u jedinstvenom kompleksu u atmosferi etno načina života. Ipak, snaga ove priče je u činjenici da nije samo etno, već i fantastično uklopljeni segmenti beskompromisnog hedonizma i komfora, taman toliko da nimalo ne narušavaju etno ambijent. Pa, da krenemo kroz kompleks lagano:


Na prilaznom putu velika reklama i dobrodošlica...svakako, u rustikalnom stilu, u drvetu izrezbarena Srna koja poziva. Odoleti? Ma, naravno da je moguće odoleti, ali šteta je tako pogrešiti.

Parking je omalen, neuređen a smešten je odmah po prelasku mosta preko omanje rečice, tik naspram glavne ulazne kapije u kompleks. Kažem "glavne" jer i pre mosta takođe postoji kapija kroz koju prolazimo. Interesantno.
Parking je definitivno jedino što sam uspeo zameriti, ali, ruku na srce, i u centru Beograda sam s vremena na vreme pronalazio slične parkinge, tako da ne bih preterano zamerao.



Konačno, i sam ulazak u ovaj kompleks kao da svakim korakom nagoveštava da je ovde sve podređeno uživanju i odmaranju. Diskretno osoblje koje predvodi bračni par lovaca, ljudi koji su ovo svoje vikend imanje uspeli da pretvore u sjajan kompleks koji itekako vredi obići. Bračni par i nisu zapravo kafedžije, nisu ni iz branše uopšte...a, nisu ni iz ovog kraja. Ne može se zadržati osmeh kada saznate da su oni zapravo iz Leskovca u kome vode privatan biznis sa prodajom obuće!
E nek im je alal ovaj kompleks, što bi rekao narod.





Nekoliko restoranskih celina stopljenih u jedinstven kompleks sa centarlnom kuhinjom, za one željne diskrecije naprosto su kao izmišljeni. Ipak, šetnjom dalje kroz kompleks, nailazimo na najzanimljiviji deo priče - motel u izgradnji.


I ovo je Vaše?
O, da, sa time ćemo proširiti kapacitet na 80-ak komfornih ležajeva, samo je naporno...baš naporno.

Malo dalje parkić sa etno eksponatima.



I taman kad pomislismo da nema više iznenađenja, pred nama se zadesio ni manje ni više, nego - bazen. Kako lis e uklapa bazen u etno ambijent, ne znam. Da sam odgovarao na nekom kvizu, bez razmišljanja bih sa spiska obavezno izbacio bazen kao nepripadajući, ali posle ovako uklopljenog i stilizovanog bazena, apsolutno više nisam siguran.



Dalje nastavljamo sa šetnjom kroz parkić, pored brojnih eksponata, igrališta za decu od drveta u potpunosti, pored nekoliko bunara i nekoliko  vajata za noćenje koji su permanentno puni.












Zatim nas put vodi u drugi deo kompleksa, tačnije do kompleksa usred kompleksa. Kažu, tu je bio restoran ali ga je nabijala voda odnela. Pomislim - šteta, ali odmah zatim sunovratim pogled ka tom moćnom vodotoku koji je na desetak metara uzvišeni restoran tako silno udario, i - ništa mi nije više jasno.
No, da vidimo prvo kompleks u kompleksu:





Ne mogu da izdržim i ponovo prilazim da vidim tu moćnu maticu koja je uspela da ovu restoransku terasu odnese sa sobom. Naravno, spuštam se dole jer i dalje ne verujem očima...



U vodi ugledam vodenu zmiju kako se sakriva ispod velikog odvaljenog betonskog bloka sa armaturom. Ne može biti jasniji dokaz, ali shatiti i prihvatiti da je ovaj mirni potočić mogao da toliko naraste i podivlja, ma to je baš daleko od mene.
Vraćam se gore i obilazim ostale restoranske celine.


Divlji potok...bah. Nije da ne verujem, ali je zaista teško :)



 


I, vratimo se bazenu u sam sumrak. Poslednji voz za uskakanje i naravno, tu je i kupač. Prelepa voda, kaže, ali osušiti se posle, to je pravi izazov. Pa dobro, malo peškir, malo tog odlazećeg sunca, a zatim pravac na srneći gulaš koji topao čeka za stolom. Može li lepše ili je to ona definicija nirvane koja nam je potrebna bar dva ili tri puta godišnje?
Glasam za ovakve definicije...






Нема коментара:

Постави коментар