Objektivom po Srbiji - Manastir Sopoćani, veličanstveni portal u istoriju duhovnosti, pismenosti i prvih sprskih država

Portal je možda reč koja sugeriše neke druge stvari.

I, nisam je bez razmišljanja upotrebio, apsolutno svestan da je prema savremenom poimanju i opšte prihvaćenim trendovima ovaj izraz zapravo najsnažnije vezan za mistike, epiku proisteklu iz fantazije ili čak samu naučnu fantastiku.

Moguće i upravo zato, nekakva spona koja naglo ojača kada zakoračimo u ovaj kompleks mira, tišine i neke teško opisive, gotovo stihijske plime koju oseti posetilac u sebi, nametnula mi se reč portal, kada sam odlučio da podelim ovu stranicu sa čitaocima.

Portal je nešto više od prolaza, ali jeste prolaz.

Portal je nešto više od granice, ali je i granica.

Portal nije nešto što očekuješ da nađeš bilo gde, tek tako...ali jeste ono što uvek želiš da pronađeš.

I, stoga ovaj portal može da nas lako povede unazad, sve do samih korena nacionalne svesti koja se formulisala kao državna osvešćenost pod dinastijom koja je najduže vladala ovim prostorima kao srpska.

Još je značajnije što nas baš ovaj portal može odvesti vekovima unazad i do prvih značajnih i snažnih htenja i potreba za samostalnošću ne samo državne, već i verske, kulturološke i drugih...svega onoga od čega smo danas sazdani.

Da, zaista je moguće osetiti upravo tako nešto kada se prođe kroz kapije izuzetnog kompleksa iz sredine trinaestog veka. 

Ono što ćemo danas videti kada kročimo tamo, uglavnom je novo.

Obnovljeno, dorađeno, prilagođeno. 

Pristupačno...

Sve je to čak i suprotno od onoga kako je bilo, ali uprkos tome, osećaj koji imamo kada kročimo ovde, čini se da je onaj isti koji su imali i monasi, odnosno monahinje kada su vekovima dočekivali i ispraćali vernike u nekim teškim vremenima, ali i u radosnim događajima, čuvajući Sopoćane za sve njih i nas, poput nekog nepresušnog izvora duhovne i kulturne zaostavštine, crpljene iz samih korena vere.

Sopot je staroslovenska reč za izvor, nekako je i bez detaljnijih objašnjenja jasno zašto izvor, čega izvor, kome taj izvor....iako se verovatnbo nekada mislilo samo na izvor Raške.

Pa, ukoliko je to poprilično jasno čim se čovek malo zadubi u sebe okružen niskim bedemima, prelepom crkvom i jednim od najmoćnijih performansa prirode u koju je manastirski kompleks ušuškan, za većinu nas neophodna su druga neka objašnjenja. Malo istorije, malo predanja, malo o značaju...

Monasi su tu da sve to pruže. Zaista ljubazno, ali i stručno.

I, čak i na stranim jezicima. Da, svest o potrebi da se proširi lepa priča o duhovnosti i istoriji svog naroda, danas je prevazišla svoj prvobitni pojavni oblik poznat kao prepisivanje rukopisa i knjiga, danas su monasi spremni i voljni širiti tu svest i na stranim jezicima, jednako ljubazno i posvećeno, a opet, prilagođeno svima, taman toliko da je napravljen i kapacitetan parking, toalet, suvenirnica, staze i stepeništa da se niko ne zamori dok ne uđe u kompleks i počne da udiše i proživljava vekove dobrote, stradanja, ponosa i spokoja nagomilane u Sopoćanima.

Sam manastir beleži godinu svoje izgradnje, ali je ta zabeležba toliko ruinirana, da ju je nemoguće danas pročitati. Tu smo na pretpostavkama, od kojih je najrealnija ona koja označava drugu polovinu trinaestog veka. No, ostatak manastirske istorije uglavnom znamo, dosta pouzdano.

A priča je stara, seže do Uroša Velikog, znanog i kao Uroš Prvi, odnosno najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog, koji je slovio za jednog od najznačajnijih srpskih vladara iz ove dinastije.

Smatra se da je upravo ovaj vladar ne samo dizajnirao kult očuvanja i veličanja uloge utemeljitelja dinastičke loze i utemeljitelja Srpske pravoslavne crkve, već je i kao neposredan primer poslužio i potomcima da nastave sa tom tradicijom, a naročito u ktitorstvu i podizanju zadužbina, što se u ono vreme smatralo najvećim dobročiniteljstvom za svoj narod i podanike.

Vešti vladar je mudrom politikom sklapao saveze koji su držali zemlju dalje od ratova, ali su se zemlje posedi, i tako uvećavali. Dovodivši nemačke rudare u ove krajeve, značajno je unapredio i rudarstvo i metalurgiju sa modernijom preradom ruda, ali i pojačao trgovinu sa inostranstvom, i time otvorio značajan prostor i mogućnosti za duhovni razvoj države. Sopoćani su bili tek početak.

Veliki ktitor kasnije je bio i Dušan Silni, dozidavši zvonik i oslikavši freskama manastir, tako da je zasijao u punom sjaju. Taman na vreme da se uskladi sa najvećim sjajem srpske srednjevekovne države pre negoli su Turci preuzeli ove krajeve.

Potom dolazi period tame.

Vekovi tame, tačnije. Ni zabačeni Sopoćani nisu pošteđeni varvarizma i nasilja osvajača, ali monasi u njima vredno prepisuju svoje spise i knjige, te sakrivaju mošti svoga osnivača s vremena na vreme u još nepristupačnije i zabačenije manastire.

I konačno, pred Veliku Seobu Srbalja, turski vandali odneli su čak i crkveni krov od olova, nakon čega je manastir koji je čak i procvetao pre toga zahvaljujući svome imanju i ekonomiji potekloj odatle, definitivno zapusteo. Prvo su svojim zulumima oterali sve monahe iz njega, a potom su sa napuštenog manastira i krov skinuli...

Napuštene zidine čekale su velike događaje, sa samog početka dvadesetog veka.

Oslobađanjem ovih krajeva od Turaka, započinje i nova epoha manastira koji čak na neko vreme funkcioniše i kao ženski manastir, no danas ovde tradiciju slavnog manastira prenose i čuvaju monasi, a sva je prilika da će po završenoj obnovi, ali i proširenjima, Sopoćani ući u svoju novu slavnu epohu.