Foto album - Gold gondola, pola sata avanturističkog uživanja u najdužoj gondoli na svetu

Razumem da je teško danas zamisliti išta po čemu bi imali u svojoj zemlji nešto što je naj u svetu.

Naj...pa, štagod, ali neka je kod nas.

Ipak, eto nas ispred najduže gondole na svetu, čitav kilometar ipo dužoj od doskorašnje najduže.

Može li se u nekoj tehnološkoj priči preteći jedna Kina, pitanje je na koje danas imamo odgovor.

Kina je preteknuta na Zlatiboru, titulu i presto najduže na svetu, preuzela je Gold gondola, sa ubedljivih devet kilometara avanture.

Avantura...da, možda može i prejako da zvuči ta reč.

Zavisnici od adrenalina verovatno neke druge stvari smatraju avanturom, kada su prisutni i elementi neizvesnosti, no obični ljudi definitivno mogu polučasovnu vožnju Gold gondolom nazvati i jednom avanturom.

Zapravo, sile koje se smenjuju tokom vožnje i utiču na ugođaj, naprosto izbijaju iz davno sakrivene podsvesti, negde sa časova fizike, ali uglavnom svakome prođe kroz glavu i sila gravitacije, i sila inercije, i sila kočenja, dinamika...a i ona sila kojoj nije ime definisano, ono pred odgovaranje na času...kad poželiš na momenat da si ipak na nekom drugom mestu.

Ne, ne treba se plašiti, nije tako strašno, ali na trenutke ume da deluje.

Dakle, stojiš u redu, čekaš malo, ali u principu brzo ide.

Kabine se popunjavaju u polovini kapaciteta zbog epidemioloških mera, ali relativno brzo se popune.

Ne čeka se dugo.

Osoblje to dosta dobro reguliše, ako dođete u grupi, tako ćete i u kabinu ući.

Ipak, dok se stoji u redu, dešavaju se već prve naznake avanturističkog duha Gondole.

Usporavanje kabine pred zaustavljanje na platformi, uz obavezno zanošenje i propinjanje kabine, čini da u glavi već zamišljamo kakav li je osećaj kad si u samoj kabini.

Iskrcavanje se odvija dosta brzo, ali sigurno.

Osoblje pomaže u tome, pa se polako podiže adrenalin i dok se samo čeka u redu, i gleda ta procedura sa strane. Potom gledaš kako pristižu kabine, pa merkaš red ispred sebe, malo računaš, pa nagađaš u koju ćeš kabinu uskočiti.

I, jedna zasigurno stiže...jednom.

Ulaziš, zauzimaš svoj mesto. Smeškaš se ostalim saputnicima pristojno, a negde u sebi znaš da svi zapravo samo glumimo da nam je svejedno.

I, potres!

Kabina se zanjiše, da se pomeri zbog sledeće, ali ne napušta još platformu.

No, već sledeći trzaj je zapravo i početak avanture. Definitivno.

Ubrzanje i primicanje prvom nosećem stubu zaista budi adrenalin u svakome.

Krajičkom oka gledaš kako oni koji sede sa unutrašnje strane, bliže nosećem stubu, skupljaju nehotice kolena dok prilazimo nesmanjenom brzinom...

I onda truc!

Pored svakog nosećeg stuba će tako biti.

Nije baš prijatno svakome, ali je uzbuđenje za svakoga.

A pogled...e, to je već jedna sasvim, sasvim druga priča...

Zlatibor se pruža na sve strane.

Bogat, dinamičan, šaren, gotovo neosvojen...a možda i neosvojiv.

Tu je pred nama.

Pod nama.

Da, svuda je oko nas.

Kravice koje pasu lenjo uz potoke, ili tik pored Crnog Rzava, u gotovo nestvarnom ambijentu pod našim nogama. Konji koji tek tako potrče veličanstvenim galopom.

S vremena na vreme, podsetnik da čovek uporno osvaja ipak Zlatibor, te fragmenti gradnje, ili već izgrađene kuće i kompleksi, zamene savršenu prirodu nad kojom se vozimo brzinom kojom prelazimo pet do šest metara u svakoj sekundi...

Ribničko jezero je prva stanica.

Zapravo, jedina međustanica za koju već postoje veliki planovi za elitni turizam.

Tu se stoji taman toliko da oni spretniji mogu da izađu, kupe nešto iz automata na platformi, koji upotpunjuje utisak jednog modernog dizajna uživanja koji stičemo već pri samom ulasku u Gondolu.

Jezero je fascinantno sa ove visine, a odmah posle te stanice penjemo se na nekih gotovo hiljadu ipo metara nadmorske visine, na krov Zlatibora, Tornik.

Sam uspon je druga vrsta uzbuđenja i avanture. Ubrzanje i obavezni trzaj kod svakog nosećeg stuba, kao da sada dobijaju jednu naglašeniju ulogu u avanturi.

Efekat dramatizacije ispoljava se najbolje kroz sve veću visinu od tla dok lagano ubrzavamo iznad iskrčenog puta kroz šumu koji prati trasu same žičare.

Vreme se menja, poput nekog drugog, hladnijeg godišnjeg doba, na pola uspona nas dočekuje magla koja je zamenila sunce, a zatim i hladnoća koju nikako nismo očekivali.

Tornik je definitivno priča za sebe, i to ne samo na ovim mojim stranicama, već i samo po sebi.

Jedan fantastičan kompleks podjednako atraktivan i zimi i leti.

Pa ipak, usled nagle promene klime u momentu pristizanja Gondole, deluje čak nekako negostoljubivo.

Ukoliko probamo da to i proverimo, te se iskrcamo, nastaće mali problemi sa povratkom.

Kabine se sada ređe popunjavaju, neke odlaze i prazne potpuno naniže, te se malo duže i čeka na povratak. Ipak, Tornik će svakoga zadovoljiti, uzeće mu par sati, a pružiti godine sećanja, pa ne treba žaliti. već ga isprobati definitivno.

Put nazad zapravo je put nizbrdo.

Ima svojih čari.

Adrenalinskih, pre svega.

Naniže gledano, svako ubrzanje ponovo budi čula, ponekome i zatvara oči, a o trzajima pored nosećih stubova da ne pričam.

Visina na kojoj se njišu kabine kao da su sve veće.

Sve je nekako....u znaku iščekivanja Ribničkog jezera, a zatim i onog mirnijeg dela sa pašnjacima i slobodnim stadima i krdima po njima.

I konačno, završetak avanture koju ćemo svakako puno puta još premotati u glavi, nasmejati se detaljima, skrojiti od njih šale i anegdote, te ih podeliti hrabro sa drugima, ponosni na sebe baš poput onog malenog Hobita koji je nadmudrio velike Trolove jednom davno...u nekoj izmišljenoj zemlji Baginsa...