Foto album - Radovan kula Milića od Mačve, umetnički san pretočen u večno zaveštanje

Slikar. Izuzetno plodan slikar.

Gotovo dvanaest hiljada dela je ostavio za sobom...

Jedan od najpoznatijih iz epohe u kojoj živimo.

I, kao da nije dosta što je tako plodan i slavan slikar, beše on i vajar.

I...pesnik, da.

I, eto, arhitekta.

Svestran, i po tome prilično jedinstven.

Umetnik koji je izgradio čak tri kule u životu, tako plodonosnom.

Da, ovaj put se nećemo baviti njegovim slikarskim, vajarskim ni poetskim legatom, već ćemo se prošetati kroz možda najznačajnije njegovo zaveštanje, graditeljsko...ali i posvetiteljsko.

Atelje na Zlatiboru napravio je pod nazivom Kula ni na nebu ni na zemlji.

Građevinu u Beogradu imenovao je kao Kulu sa sedam vetrova, a obe je smestio u šumski ambijent.

Naravno, ova potonja, taman onoliko koliko se u ovom velegradu uopšte može pronaći još šumskog ambijenta.

No ona koja zapravo predstavlja vrhunac umetnikove vizije je upravo ona koju je i namenio svim samoukim slikarima svoje rodne Mačve.

Jedna tako nesebična želja pretočena u delo, jedna posveta umetnosti na jedinstven način uklesana u kulturnu baštinu ove zemlje. 

U rodnom selu, nadomak Bogatića, veliki umetnik, poznat po svom jedinstvenom stilu zasnovanom na crnom dugom plaštu, beretki, umetničkoj bradi i stavu samo njemu svojestvenom, napravio je Kulu posvećenu umetnicima slikarima, nazvavši je po svom ocu Radovanu.

I, otud danas Radovan kula, usred Mačve, na nekih petnaestak kilometara od Šapca, a na putu ka Loznici, do koje bi trebalo manje od pedeset kilometara.

Zidao ju je uz pomoć brata, rodbine, komšija i prijatelja, čak i kroz mobe ponekad, ali uglavnom uz pomoć brata. Jedan je brat gradio, drugi je grdio.

Uglavnom.

Nije bilo dobro ovo, a nije valjalo ni ovo. Ruši to!

Pa ponovo.

Trpeljiv je brat Radojica bio dok je zidao, osećao je da umetnička duša njegovog brata vidi nešto što prost svet ne vidi, popuštao, zidao iznova i nije se mnogo ljutio.

Želeli su svi da se Milić ovde i nastani, zato su zdušno gradili uprkos svemu.

Došao je i nastanio se.

Slikao je prirodu koju je voleo, baš tu, na svojoj dedovini, na imanju oca Radovana, koji tu ostade od svoga oca Pantelije.

I slikao je svoje vizije, nadrealizam je pravac koji možda najbliže opisuje njegove slikarske vizije, ali je i gradio po svome.

Pored kule je napravio i spomenik Radovanu, a uz njega i lajaonicu.

Za lajanje, da, ali ono...ljudsko lajanje.

Psovanje.

Da svakoga možeš do mile volje nagrditi u toj lajaonici, neometan, te da izbacis sve iz sebe upravo na tom mestu. Mestu baš tome i namenjenom.

Da, produhovljen i duhovit, utkao je to i u svoju najznačajniju kulu.

Smatrao je da sanjari i samouki slikari mogu svoju životnu, a najdublju misao da iznesu na svetlost dana samo ako im je sve po volji, ako imaju gde i da slikaju, da spavaju, da traže sebi inspiraciju, ili da psovkom izbace iz sebe sve što im smeta.

I to na sve četiri strane sveta.

Jer, tako je i ostavio otvore na lajaonici...

Tako to ide kada neko ko čitav život vodi računa o detaljima, savlada život, pa ga primeni na druge.

Kada poželi svojoj rodnoj Mačvi još mnogo umetnika kojima je Akademija predaleko, a srce i talenat blizu rodne kuće.

Kada shvati da ma koliki umetnik neko bio, umetnost je iznad njega uvek.

I u slavu upravo svog shvatanja veličine te umetnosti, on podari nekim budućim umetnicima jedan ovakav zanimljiv atelje.