Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

субота, 27. новембар 2021.

Objektivom po Srbiji - Zlatibor, priča prva, rado ispričana priča o pričama

Beše jednom jedan cvet, i zvaše se Ruj.

I cvetaše taj cvet svud po planini i okolini, jer...ta planina nema baš jasnih granica, i verovatno zbog toga čitav kraj ponese naziv Rujno.

Verovatno je tako i najbolje, jer biljka Ruj je cvetala na sve strane, a granice Rujna naknadno je postavio čovek, proglasivši administrativnom celinom Rujanskom Knežinom.

I tako to bi, sve dok Rujno ne postade Zlatibor.

Kako...?

Teško je reći.

Odgovori, ako je iti jedan od njih uopšte tačan, vode u tri pravca.

Jedan od njih ima i svoju naučno prikazanu stranu, i prema njemu, na ovoj planini pronađen je bor do tada nepoznate vrste koji se od ostalih primeraka belog bora čijem skupu pripada, kitio zlatnožutim umesto zelenim iglicama. Botanika ga je priznala kao posebnu vrstu, a današnja admistracija koja upravlja dobrima ove planine, zaseban je primerak presadila ispred svoje administrativne zgrade u Čajetini.

Ukoliko pak nekome ovo nije dovoljan odgovor kako je nastalo ime Zlatibor, možda mu bude primečivije zvučala verzija po kojoj je zapravo jesenja boja livada i pašnjaka kojima obiluje planina, ispresecana borovim šumama, predstavlja zlatnu pozadinu za borove. Možda je tačno, ko zna...jer, prolazeći ovim krajevima, zaista često viđamo upravo takve motive, zlatnožute predivne ramove kojima su uokvireni moćni borovi.

Svakako, tu je i priča po kojoj su doseljenici u ove krajeve, iz manje izdašnih podneblja, shvativši koliko je bogatstvo zapravo ležalo u borovoj građi i ogrevu, pričali kako je zlatan taj bor...i, tako.

Rujno je otišlo u istoriju, Zlatibor je pristigao tiho, ali snažno, čvrsto rešen da osvoji sve lovorike turizma u Srbiji. 



I tako je počela priča o Zlatiboru.

Prva priča, ona rado ispričana.

U toj priči još imena je promenjeno, i još priča se uplelo na te stranice, žudeći da budu ispričane.

Rado ispričane.

U nekoj od tih priča je i Sirogojno, selo o čijem se poreklu imena ni danas ništa ne zna pouzdano.

Uprkos tome, priča je lepa, priča je ona snažna nit koja nas drži vezane za naše korene koji potiču od zemljoradnje i prirode.

No i priče koje naizgled nisu takve, jednako su zanimljive, pa tako jedna od zlatiborskih legendi govori o tome da se i veliki Car Dušan Silni vraćao nekom prilikom iz Dubrovnika i zanoćio na zlatiborskim padinama, a srećni seljaci mu za večeru belu pogaču koja odmah očara Cara. Kad ih je upitao odakle takva lepota na trpezi, rekoše mu da je iz sela Zloselica, da tamo prave takve pogače.

Car na to reče da se ne može takva lepota dobiti iz Zloselice, te to mora biti ipak Dobroselica.

I, selo tako promeni ime...

No, priča o ovom zlatiborskom selu svakako se nije ovde završila. Crkva, koja je najznačajnija za selo, podignuta je hajdučkim novcem. Kao crkvu brvnaru, zaista ju je podigao jedan hajduk, novcem otetim od raznih turskih zulumćara i begova iz okoline koje je pljačkao. Elem, jednom tako dođeše i Turci u ovo selo, te ga zapališe, sa sve crkvom. Da potpuno izgori, sprečila je kiša koja se spustila, te je tako i crkva ostala dugo nagorena, sve dok seljaci ne skupiše novce pa je obnoviše.

I tako nasta Hajdukova zadužbina.

Zlatiborska zbirka priča nije ovde prestala da se lista, več se, naprotiv, uvek otvori na nekoj zanimljivoj stranici. Sledeći tok Crnog Rzava, lako ćemo nabasati na predeo koji se zove Popov kolac. Vanvremenski pejzaži i fantastična priroda koja pleni sva čula dok šetamo obalama prelepe reke, naprosto su potpuno suprotno onome što se nekada ovde zbilo. Desilo se zlo, teško zlo, kada su se Turci sporečkali sa Srbima oko vlasništva nad nekim imanjima, te pozvali jednog popa da im on, kao autoritatet, potvrdi na čijoj zemlji stoji.

Pop, patriota, ubaci u čizme nešto zemlje sa nespornog srpskog imanja, i potvrdi potom pred Turcima kako stoji upravo na srpskoj zemlji, ne želeći da laže, ali ni da prepusti Turcima zemlju. I, kako to najčešće biva u ovom narodu, uz koju čašicu više, ili neki od onih neobjašnjivih, ali ni od srpskog naroda neodvojivih motiva, neko došapnu Turcima šta je pop učinio. Turci ga nabiše na kolac, i od tada se ovaj kraj zove Popov kolac.

Slično je i sa samim centralnim sadržajem na samom Zlatiboru, jer i tu su nekada bile Partizanske vode, pa potom ponovo Kraljeva voda, kao i pre toga, i sve se izmenilo.

I baš ta priča je možda i najzanimljivija, ali je svakako najznačajnija.

Priča o tome kako je Zlatibor postao ono što je danas, sinonim jedne vrhunske turističke priče sa očuvanom prirodom. I ta će biti priča sa ponosom ispričana, biće ispričana kao Priča Druga.




















































Zlatiborska jezera...zaseok, putem prema Kotromanu, ka bosanskim pejzažima.

Zaseok bez velike istorije.

Jedna simpatična priča o tome kako su ljudi pronašli lepotu i dogradili je taman toliko da je podele sa drugima. Taman toliko.

Bazeni, priroda, rečica, sve to može i negde drugde, ali eto, ima i ovde toga, a najlepše je što je sve to okruženo onim najelpšim što Zlatibor može da ponudi.

Da, priroda je u pitanju.

Nije ni približno urbano kao u samom centru dešavanja, naprotiv, dovoljno je udaljeno da svaki put kad zastanemo u šetnji, možemo da udahnemo onaj originalni, divlji i pomalo mistični Zlatibor.

I baš tu negde, otprilike negde u sred najlepših šuma i potoka zlatiborskih, smestila su se stidljivo Zlatiborska jezera. Još jedna zlatiborska priča, još jedno uživanje u okretanju nove stranice sa ovim pričama.

Redosled za jedan lep domaći zadatak je pročitati, uzdahnuti, isplanirati i videti.

I tu negde bih završio sa tekstom.

Neka fotografije preuzmu...





















































Нема коментара:

Постави коментар