Ukoliko nekoga Jovan Cvijić ili Vuk Karadžić asociraju na Loznicu, to nije nimalo slučajno. Iako najpoznatije ličnosti lozničkog kraja, oni ustvari tek predvode jednu sjajnu plejadu istorijskih ličnosti koje je ovaj kraj darivao zemlji, plejadu junaka, ali i slikara i režisera.
Na Drini ili ne, teško je odgovoriti jer Drina zapravo protiče pored Loznice.
...ili je Loznica smeštena pored Drine, ali ne sa samoj obali, i ovo je stvar pogleda.
Pa ipak, sve to je pomalo u drugom planu kada čovek pohodi ovaj gradić.
U blizini se nalaze Tršić, danas etno kompleks a nekada domaćin Vukovog sabora i brojnih ekskurzija, ali i Banja Koviljača svega nekoliko kilometara udaljena sa svojim prirodnim ali i arhitektonskim lepotama i znamenotistima kakva je, recimo, Kur salon.
Naravno, to samo obogaćuje sadržaj koji se nudi onome ko poseti Loznicu.
Centar grada odiše aktivnošću u gotovo svako doba. Nekako se oseća poslovni duh, nešto što je oduvek u većoj ili manjoj meri krasilo Lozničane. Živo je, a možda je to i najbolji opis prvog utiska koji se stekne.
Drugi utisak je da je lepo. Odlazak u jesen može da počasti namernika i prelepom slikom elegantne i bogate zlatne krošnje drveta u samom centru, nadomak šetališta.
Ostali utisci nekako nemaju svoj sled, ređaju se individualno, a neki se verovatno mogu razabrati i iz fotografija. Malo Vuka, on je nekako najprepoznatljiviji brend kraja...
Gradi se i sam centar, lepo je za videti da se urbanizam ponovo vratio u gradnju posle sumornih devedesetih, divlje i čak divljačke gradnje u zemlji.
I kada ne radi, jasnoo je da je fontana mesto za sastanke, sedenje, predah ili čak zaljubljivanje...pa one prerane rastanke kad se mora kući kad je najbolje, ili slatke patnje i tugovanje mladaločkog žara...
I svakako je u nekom opštem smislu verovatno najbitnije za Loznicu što je dala neke slavne ličnosti, ali za običnog čoveka je možda važnije što je u Loznici ova prelepa krošnja, i što su iz Loznice neki sasvim obični ljudi poznati uglavnom svojoj najbližoj okolini, a pritom prijatelji bez kojih život ne bi bio potpun.
Na Drini ili ne, teško je odgovoriti jer Drina zapravo protiče pored Loznice.
...ili je Loznica smeštena pored Drine, ali ne sa samoj obali, i ovo je stvar pogleda.
Pa ipak, sve to je pomalo u drugom planu kada čovek pohodi ovaj gradić.
U blizini se nalaze Tršić, danas etno kompleks a nekada domaćin Vukovog sabora i brojnih ekskurzija, ali i Banja Koviljača svega nekoliko kilometara udaljena sa svojim prirodnim ali i arhitektonskim lepotama i znamenotistima kakva je, recimo, Kur salon.
Naravno, to samo obogaćuje sadržaj koji se nudi onome ko poseti Loznicu.
Centar grada odiše aktivnošću u gotovo svako doba. Nekako se oseća poslovni duh, nešto što je oduvek u većoj ili manjoj meri krasilo Lozničane. Živo je, a možda je to i najbolji opis prvog utiska koji se stekne.
Drugi utisak je da je lepo. Odlazak u jesen može da počasti namernika i prelepom slikom elegantne i bogate zlatne krošnje drveta u samom centru, nadomak šetališta.
Ostali utisci nekako nemaju svoj sled, ređaju se individualno, a neki se verovatno mogu razabrati i iz fotografija. Malo Vuka, on je nekako najprepoznatljiviji brend kraja...
Gradi se i sam centar, lepo je za videti da se urbanizam ponovo vratio u gradnju posle sumornih devedesetih, divlje i čak divljačke gradnje u zemlji.
I kada ne radi, jasnoo je da je fontana mesto za sastanke, sedenje, predah ili čak zaljubljivanje...pa one prerane rastanke kad se mora kući kad je najbolje, ili slatke patnje i tugovanje mladaločkog žara...
I svakako je u nekom opštem smislu verovatno najbitnije za Loznicu što je dala neke slavne ličnosti, ali za običnog čoveka je možda važnije što je u Loznici ova prelepa krošnja, i što su iz Loznice neki sasvim obični ljudi poznati uglavnom svojoj najbližoj okolini, a pritom prijatelji bez kojih život ne bi bio potpun.
Нема коментара:
Постави коментар