Objektivom van Srbije - Split, jadranska bajka o Malom mistu i putu u Velo misto

Malo i Velo misto.

Stariji se sećaju serija koje smo nekada čekali nedeljom uveče i naprosto gutali šarm jednog gradića koji prolazi vreme okupacije i izrasta u grad koji se ponosi svojim otporom italijanskoj i nemačkoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata.

Te serije su nas umele toliko poneti, da smo naprosto negde u sebi čak i pomišljali da je Split i nastajao baš tada, kao gradić formiran oko Starog placa, Pjacete, Palače, te jedne berbernice i šetališta po Marjanu...

I, gutajući epizodu za epizodom sa osmehom na licu, prepričavajući dijaloge i ponavljajući te replike sutradan u društvu, kao da smo zaboravili da je nekada taj Split bio Spljet, ili Spalato pre toga, odnosno Aspalatos ili ko zna kako se već zvao još dok je bio antička grčka kolonija o čemu se, ruku na srce, ni danas ne zna mnogo više od pretpostavki.

Da, Split u obrisima kakvim ga danas znamo, nastajao je u četvrtom veku, uglavnom oko Dioklecijanove Palače, kada su se stanovnici starog antičkog grada Salone iz koga je potekao i sam car Dioklecijan, sklanjali pod zaštitu zidina ove palate pred naletima raznih varvarskih plemena koja su se doseljavala tada na Balkan.

Smene raznih vladara ovim gradom, ostavljale su svoje tragove, te je grad branilo i nekoliko utvrđenja od kojih su neke, poput tvrđave Klis, postale i medijski popularne. Zavisno od neprijatelja koji je vrebao, sam grad je branjen i od Mletaka, i od Vizantije, ali i od Ugara ili Turaka, iako su gotovo svi oni povremeno vladali gradom.

No, sve je to zapravo istorija koja danas samo začinjava ovu bajku na jedan prelep način.

Danas je Split drugi po veličini grad u Hrvatskoj, odmah iza Zagreba. 

Najznačajnija trajektna luka i turističko čvorište na srednjem Jadranu.

Mesto koje se ponosi jedinstvenom rivom koja, čak i preuređena, i dalje ima kultni status kao mesto kojim se mora prošetati ili baš tu popiti negde kafica, pod nekom palmom pročitati novine...

Krasi ga i najstarija katedrala na svetu, Zvonik Svetog Duje, a tu je i spomenik Grguru Ninskom čiji je prst na nozi večito izlizan od dodirivanja radi tradicionalnog zamišljanja želje.

Nekoliko plaža koje same po sebi ne bi možda privukle turiste, ali su redovno pune.

Pogledi sa nekoliko tačaka koji plene, a posebno nekoliko vidikovaca sa poluostrva Marjan koji se numerišu kao Vidilice sa rednim brojevima.

Danas je to taj Split za koji nisu dovoljne sve reči kojih se čovek može dosetiti, a kamoli ih napisati.

Fotografije...pa, verovatno ni fotografije nisu dovoljne za predstaviti ovaj grad, ali ponešto se i iz njih može videti.

Dioklecijanova Palača je priča za zasebnu temu, no sve ostalo, odnosno deo toga, pokušaću da pokažem na fotografijama koje slede.

Ima ih dosta, znam...ali isto tako znam da ih nema dovoljno za predstaviti taj grad.

Bačvice su samo jedna od plaža, ali veoma jedinstvena, i izuzetno popularna i posećena plaža u Splitu koji se ne može baš dičiti nekim plažama, i koje njemu nisu baš najsnažnije oružje, ali Baćvice jesu nešto posebno.

Nekome. 

Zbog nečega.

Nizbogčega...tek onako...