Krajnji zapad države.
Jedno od onih mesta koja uživaju blagodeti najlepše državne granice - one koju pravi reka.
Dunav, da.
Širok Dunav, milina ga za videti neposredno između Iloka i Bačke Palanke kako se mirno šepuri u svoj svojoj impozantnosti i snazi.
Gotovo lenjo, kao da ne obraća više pažnju na predivno jezero koje je za sobom davno ostavio, na radost brojnih generacija kupača ne samo odavde, već i mnogobrojnih turista koji su sledili tragove čuvenja jedne ovako lepe letnje zgode koja vrlo uspešno menja ili dopunjuje more koje nam leti treba ponajviše.
Pored beogradskog jezera, Ade Ciganlije, koja je ipak savsko jezero, na ovom, dunavskom, još je jedino kod nas moguće odgledati organizovane sve sportove na vodi.
Naravno, uz takav kapacitet ne čudi što se ovde smestila i čuvena škola kajaka, te u nju svraća i poznata Dunavska regata, težeći da svojim učesnicima ponudi najlepše dunavske sadržaje među koje, bez imalo sumnje, spada i Tikvara.
E sad...Tikvara.
Da ne nagađamo mnogo zbog čega baš takav naziv, ali ovaj prostor je oduvek bio ribolovni ambijent, te su čamci u kojima se čuva živa riba zapravo kumovali i nazivu ovog prirodnog bisera, a docnije i Parka prirode što je i zvanični današnji status celog kompleksa.
Kompleks je zapravo nešto što uveliko pak prevazilazi samo jezero, ali ono i dalje ostaje njegov najznačajniji resurs.
Par čardi, par plaža....tribine, marine, jata bezbrižnih labudova, pataka...te ko zna koliko različitih vrsta životinja, ptica, biljaka...
Opet...i ko zna koliko posetilaca, šetača, kupača, ili samo gastronoma.
Ko zna koliko sportista, ili samo rekreativaca u koketiranju sa sportom.
Ili...tek onih koji bi prošetali svoje najmlađe prelepim šetališnim ambijentom koji stamene i visoke krošnje štite od sunca, ali i ponekog pljuska čak.
Da, Tikvara je zaista nešto daleko značajnije od jednog popodnevnog kupanja, ili jutarnjeg treninga što je mnogima i najčešća dnevna rutina.
Tikvara je, pre svega, jedan mali izlog Raja.
Onakvog Raja koji se može zamisliti tek u nekim zrelim godinama.
Onog gde ima puno ljudi uvek, ali gotovo nikada previše.
Onog Raja u kome ima svega potaman, a ničega ne fali...ako umeš uživati.
Tikvara je važna destinacija. Veoma važna.
Nalazi se na ukrštanju puteva vlastite zrelosti i sposobnosti sagledavanja lepote prirode.
I da, tu negde se smestila Tikvara.
I taj osećaj kada staneš na obalu i pogledaš, pa kažeš u sebi - e, to je to!
I, naravno, diskretno se okreneš da vidiš da nisi preglasno izgovorio te reči u sebi...da nije ko čuo ipak.
Most u daljini kojim se ide u Ilok, označava kraj ovog malog Raja.
Tamo je realnost.
Preko mosta se ide ako se mora, čak je i Ilok, čini mi se, sa sve svojim sjajnim arhitektonskim rešenjima srednjevekovne buržoaske zaostavštine, lepši kada se u njega gleda sa Tikvare.
Most je zapravo realnost. I neka je...
Ostalo je bajkovita Tikvara koja kao da je pomerena nekoliko stepeni u odnosu na realnost.
Baš poput one zemlje iza ogledala.
Velika i mala plaža.
Plaža Popovo.
Kameni stubovi mosta u čijim senkama su patke i labudovi pronašli svoj zaklon.
Slamnati šeširi na plaži Rio koju Dunav ume poplaviti, čisto da se zna ko je tu ko...
Labudovi. Oni labudovi koji baš na ovom mestu formirahu svoje najveće evropsko stanište.
I ponovo obrisi puškarnica sa iločkih dvorskih kula koje opseda konstantno ova lepota Tikvare, gotovo podjednakim intenzitetom čak i zimi kada se sve zabeli.
Tu su i bazeni i sportski tereni i drugi objekti, tu zapravo svega ima.
Za onaj slučaj da neko savlada tu tajnu veštinu kojom se uspe umoriti od Tikvare, te mu zatrebaju i dodatni sadržaji.
Veštinu koju ja nikada nisam savladao....i, ne žalim zbog toga nimalo.
Нема коментара:
Постави коментар