Objektivom po Srbiji - Adice, sportski centar i jedna od lepših plaža na Tisi

Od kada je Tise...i, od kada je Ada uz nju, e od tada postoji i veza između tog lepog gradića i prelepe reke.

A ta veza je ponekad bila skela za prelazak, a potom i obližnji most koji ju je zamenio.

No uvek je plaža bila najlepša veza koju su Ada i Tisa imale.

Plaža do koje se stiže pravo niz drvored.

I kako putokazi u Čarobnjaku iz Oza govore - prati put od žute cigle, i stižeš pravo u Oz...tako i ovde možeš pratiti samo prelep drvored, čitavu aleju moglo bi se reći, i tu si.

No, reći ćete, bojim se, pa da...ali Oz je bajka, ne postoji...

...a onda ću morati da uzvratim...da, jeste bajka...ali, da li smo sigurni da Adice nisu upravo isto to?

Nekome bajkovito, a nekome rutinski, svakodnevno...ali teško da nekome nije lepo.

A kako i da ne bude lepo spustiti se od peškira preko onog vrelog peska, sve nekako cupkajući, uz stalno pitanje zašto nisam u papučama krenuo u vodu...pa brže bolje u plićak...onaj plićak u kome provedeš narednih nekoliko minuta kaneći se da se spustiš toliko u vodu, da prekrije makar kupaće...pa, zatim opet narednih nekoliko minuta gledanja uzvodno, nizvodno, pa na drugu obalu...merkajući koliko je zapravo Tisa hladna tog trenutka...

I kome da to ne bude lepo?

Pa ipak, bajke ne nastaju samo na plažama, makar i tako bajkovitim.

Za bajku treba još nešto, osim drvoreda i plaže, odnosno reke, pa ma koliko puta da je u pitanju bajkovita Tisa...ipak treba još nešto.

Možda je to teren sa malim golićima, ili koš okačen na drvo..?

Ne, to je ordinarno, baš kao i ostali rekviziti na plaži, od dečijeg mobilijara, pa sve do slamnatih suncobrana, i teško će nas ubediti u bajkovitu prirodu Adice...

Čak ni drvored, ta neprocenjiva hladovina kojom se šetaš, pa ni pogled koji puca kad se prelazi preko bedema, nasipa....ili onoga što se na drugoj obali Tise zove bent ili dolma...nije ono što nam fali da bismo ovo videli kao bajku.

Mora tu još nečega biti, a to nešto bi mogao biti park.

Pun hladovine ali i rekreativnih staza i sprava za fizičke aktivnosti, recimo.

I, ako još nešto dodamo tome....tu smo.

Dakle, u parku se pored spomenute rekreativne staze nalazi i omanji teren za boće, sjajan dečiji poluavanturistički mobilijar od drveta, i najbitnije - bazenski kompleks sa spa, odnosno velnes odlikama.

Ono što je danas sve važnije, tu je i poveći parking, ali i neophodna ugostiteljska ponuda, i sve je to nekako kao izniklo iz šume, te neprocenjive hladovine na jednoj od najlepših obala jedne od najlepših reka...

Ne mogu se setiti boljeg izraza od tog.

Hladovina. Hlad...onaj neophodni...debeli hlad.

Ne vlažna vegetacija od koje ne možeš ni disati kad je sparno, ne...

Upravo ona šumska idila, nezamenjiva kada je vrućina...

Onaj nepogrešivi vesnik proleća u cvatu, i neumitni pokazatelj da se bliži zima, kada sve prekriju gomile lišća.

Baš ta šuma, baš taj hlad.

Pa, ako neko spozna bolji izraz, koji jasnije opisuje...bio bih zahvalan na pomoći...a do tada, vezaću se za tu hladovinu, čvrsto taman toliko da je osetim i dok ovo pišem.

Hladovina nije tu samo da ohladi, bilo bi to previše jednostavno, čak i za samu hladovinu.

Da ohladi može svašta. Čak i ventilator, led u čaši kole, reka, poneko nerazumno odbijanje devojke bez objašnjenja i mnogo toga drugog. 

Ova hladovina ume i da sakrije od očiju, i to možda baš neku nju i njega koji su jedno drugom upravo za oko i zapeli, taman toliko da se od ostalih očiju sakriju.

Ta hladovina ume i da pruži alibi nekom njemu koji je svoju izabranicu doveo baš ovde da se sklone od sunca, a sad...kad su već i od tuđih pogleda sklonjeni sasvim nenamerno, čemu onda da međusobno dalje obaraju poglede...a, za svaki slučaj, tu je i taj alibi za njega...

Ta hladovina iz koje biraš kuda ćeš, na sport, rekreaciju, šetnju, plažu ili bazen, ta hladovina je ono što običan bazen, kao i neobičnu plažu, sa sve ostalim sadržajima, pretače neprimetno u bajku.

I na koncu, dovoljno je pratiti ipak taj drvored i stići ćemo baš tamo gde treba.

Možda je Doroti zaista rekla: Toto, izgleda da više nismo u Kanzasu pre nego što je zakoračila putem od žute cigle, ali da li je manje od toga i kada ništa ne kažemo, a shvatimo da nas ovaj drvored vodi u neku bajku, samo našu...za sve nas koji ne živimo u Kanzasu, već nekih osam ipo hiljada kilometara bliže Raju?

Objektivom po Srbiji - Bajka o Neznancu u Zemlji malina

Kažu, crveno zlato.

I koliko god možda deluje preterano ta metafora, zapravo možda i nije preterana.

I za one koji ih uzgajaju, i za one koji ih beru.

A lekari će se nadovezati i za one koji žele sebi zdraviji i dugovečniji život...

I tog zlata ima najviše u Zapadnoj Srbiji, i stalno neke muke sa proizvođačima i otkupljivačima, hladnjače, protesti zbog cena i slično...otprilike sa takvom percepcijom maline kao pojma, maline koju sam jeo kao gotov, spremljen proizvod, a tako ga i pio.

Otprilike, to je nešto što je jedan tipičan nepoznavalac ovog voća i mogao da zna, pa tako i ja.

No, prava malina, ona stvarna...na mestu na kome i nastaje, u nekom svom prirodnom staništu, da pozajmim izraz iz faune, ta malina je za mene ipak ostala jedna nepoznanica.

Nepoznanica bi trebalo da znači da nešto ne poznaješ.

A, ako nešto ne poznaješ, uglavnom onda to nešto i ne znaš. U mom slučaju je baš tako bilo.

Malina je za mene suštinski bila nešto nepoznato, ali i neznano...i, to sam razumeo tek kada sam se obreo u jednoj Zemlji malina.

Potpuni stranac....to bi zvučalo kao da jednostavno nisam odatle. I to je tačno, ali nedovoljno da opiše moj slučaj o kome pišem.

Potpuni nepoznavalac...pa, i to zvuči kao da ipak nešto znaš, ali nedovoljno stručno, nedovoljno suštinski, navede lako na pomisao da ne znam samo nešto o tehnologiji rada, rasta i sličnog.

Potpuni...Neznanac. To je nešto što bi objedinilo sve to.

Moj ulazak u jedan gotovo paralelni, skriveni svet, u kome žive, i koga žive neki vredni ljudi koji likom, kretanjem i rečima jako podsećaju na sve nas ostale u ovom, meni poznatom svetu.

Svetu u kome ne moraš okopati neku zemlju, pošto prethodno razgrneš neko šiblje bodljikavo, pa ga tako bodljikavo negde zapališ, tamo gde ga odvučeš.

Svetu u kome ne moraš da se ubodeš mnogo puta na to rastinje, da se nadimiš od vatre kojima ga pališ, i ne ožuljaš ruke kojima ćeš pripremiti zemlju da se uzore.

Uzore traktorom na nizbrdici. Ili, kultivatorom, ako je prevelik nagib...

Svetu, meni poznatom, u kome posle toga ne moraš posaditi stotine sadnica po redovima uredno složenim, pretežno ručno, zavisno od nagiba, a sve skoro sadiš pod nagibom.

Da, u tom, meni poznatom svetu u kome nema svega toga, maline su u prodavnici, na tezgi. U pekari u piti pod sačem. U poslastičarnici u kolaču, ili pak soku na slamčicu.

Ništa ne bode, ništa ne dimi, ništa žuljeve ne nabija...ostaje samo da stalno kukaš na cenu te maline i da je kupiš, pa odmah potom i zaboraviš na cenu.

I to su ipak negde dva sveta....apsolutno dva.

Različita...

Nevidljivi portal kroz koji je ovaj Neznanac morao proći na prelazu između dva pomenuta sveta, negde je u planinama koje se zbirno nazivaju planine Zapadne Srbije. A gde bliže od toga...ne bih znao.

Prolazak kroz portal je neprimetan, ali prelazak u paralelni svet malina se itekako oseća.

Svakim pređenim kilometrom, i to samo dok se ne stane na vlastite noge.

A zatim promena koju osetiš, dolazi sa svakim korakom...

Pogledaš levo, desno....pa nekud u daljinu...sve je to lepo, zeleno, na koncu, rano leto je, i zeleno se očekuje. Samo nijanse su varijacija na toj slici.

Pa ipak, tu je ona magija, onaj uvod u bajku.

Malo bolji pogled na svo to zelenilo polako će otkriti da je reč o uredno posađenim redovima niskog drveća, a već sledeći pažljivi pogled otkriće i male crvenkaste plodove.

Zlato. Ono crveno zlato...

Maline koje je ovaj Neznanac jeo u svom svetu možda su bile takvog ukusa, boje, pa i mirisa, možemo da kažemo, ali...kao da nisu iste.

Nijedna nikada nije izazvala ni približno takvo ushićenje, i osećaj gotovo euforičan, kao svaka od malina koju ubereš sa drveta, te sadnice zbog koje čitava opustela sela odjednom ožive na tih nepunih mesec dana.

Sadnice od koje neki maštaju koja će polovna kola kupiti, zbog koje mnogi student žuri da završi junski rok što ranije jer prava stipendija ga čeka baš ovde, ispod slamnatog šešira i znoja koji curi niz telo koje, usput, crni kao da je na moru...

Da li sve to čovek može da oseti, udahne, zamisli, vidi...samo kada ubere tu čudesnu malinu i zagrize...ne znam. Znam za neke magije, neobjašnjive spontanosti i nedokučiva čuda.

Dešavaju se, život je iznenađenje sam po sebi.

A ipak, ovde, na mestu sa koga se vidi onaj moj stvarni svet, sa koga se opet ne vidi ovaj bajkoviti svet, verovatno je najprigodnije mesto da se osetiš Neznancem.

Neznancem za čitav ovaj svet koji poput kakvog ogledala uspeva da odoli i sačuva tajnu maline koja oblikuje tolike živote. 

Živote koji postoje samo u ovoj Zemlji malina. 

I čupa iz njih ona najintimnija nadanja, zaliva vlastitim znojem te skrivene želje i maštanja o tome koliko će doneti malina ove godine...

Svet koji živi čitave godine ali samo se jednom u godini otvori da proviriš u njega.

Onda kada maštanja i očekivanja prethodnih jedanaest meseci postaju samo računice, jer ništa drugo ne postoji od ranog jutra, pa dok se izdrži.

A izdržavanje je opet računica.

Koliko gajbica, koliko redova...

Koliko kilograma pa puta toliko-i-toliko...pa podeljeno sa narednim danima...ali, ne.

Deljenja zapravo nema.

Posebno ne po danima.

Malina nije nešto svakodnevno. 

Malina je nešto što se čeka, nešto čemu se nada, nešto što definiše i ritam, a ponekom i smisao života.

Tu nema mesta za deljenje, naročito ne to po danima...

Jer, to bi ubilo Bajku o malini. 

Izvuklo bi sve iz nje.

Postala bi samo posao. Baš kao i svaki drugi...a u Zemlji malina može sve - osim toga.

To ostaje za onaj drugi, stvarni svet....onaj svet koji čeka iza neke od krivina, strmina ili uspona, kada opet prođem kroz nevidljivi portal i kada malina opet postane skupa...ili, lepa...ili, zdrava...ili sve drugo osim...Maline.

I tada shvatiš šta je to biti Neznanac.

Tek kad kročiš u taj svet, i kad iz njega istupiš...

Objektivom po Srbiji - Neštin, kada se nađeš najzapadnije na severu Fruške gore što može

Pa, baš kako naslov i reče....najsevernije što može Fruška gora da podari, tu je...iako je krajnji severozapad ove prelepe planine bliža odrednica, nekako je uz naslov više legao sever, zar ne?

Moguće da su tako razmišljali i prvi stanovnici koji su u doba pre Rimljana naseljavali ovaj prostor, i nekako im je plodno pobrđe uz darežljiv Dunav delovalo zgodno.

No, za sada je sigurno da ni ti Kelti koji su ga naseljavali pre Rimljana, ali i Slovena, Avara i Ugara koji su ga potom najduže i držali kao svoju teritoriju, nisu bili baš prvi ovde.

Ostaci kultura iz kamenog doba pričaju još ranije priče iz bogate neštinske riznice.

I, poneku rodu koju je kudikamo kad je lepo i toplo vreme, lakše videti negoli ponekog stanovnika ovog mesta, verovatno nije briga ni za jedne, ni za druge, a ni za sve treće potom, koji su ovo mesto i kraj nekada naseljavali.

Rodama su važni ovi domaći, sadašnji.

Pitomi stanovnici Neština, vredni ljudi sa jednom velikom mukom ali i srećom koju znamo kao Dunav.

O da, ta golema reka i hrani, i drži bezbednim i na svaki moguć način predstavlja zaštitni znak mesta, ali je ta reka, uz političke neprilike nastale razdvajanjem nekadašnje velike države, postala i simbol muke meštana kada moraju, recimo, u svoju opštinu da završe kakav posao.

Paradoks je da u svoju opštinu moraju kopnenim putem kroz susednu državu.

Pa još i Evropsku uniju, Šengen, NATO, i ko zna šta još u šali meštani pridodaju tom svom putovanju u svoju opštinu, kroz šalu lakše deleći muku koju zaista imaju.

A tek oni koji na suprotnoj obali imaju oranice...

Bačka Palanka je zaista nasuprot Neštinu i zaista samo Dunav deli Neštince od svojih adminisrativnih zapetljanija i raspetljanija, ali avaj!

Most postoji, ali uz pasoš samo.

I prava muka leži u pečatiranju tih pasoša, te brzom trošenju i muke da se izvade novi...

A tu muku nisu imali ni svi oni Kelti, Avari, Ugari, pa čak ni Sloveni....sem ovih današnjih, jelte.

I tako, Neštin drema pod suncem koje ugreje plodne vinorodne brežuljke, osvežava ga i zapljuskivanje Dunava, i život ovde postaje zaista drugačiji na neki način.

Vojvodina je, reklo bi se, sva pomalo usporena, i sva je nekako...natenane.

No Neštin...to bi po tom pitanju, bila ipak neka Vojvodina u Vojvodini, mesto na kome usporen život i natenane, postaju izrazi sa sasvim jednim novim značenjem.

To više nije život u prvoj ili drugoj brzini.

Ne, to je nekako...život pod ručnom!😁

Malo šale koja može i pripomoći u opisu, verovatno nikad nije na odmet, pa sam se i ja slobodno našalio, ali čim pređem na ozbiljnije tonove, prvo što bih morao napisati jeste činjenica da mene iznova i iznova privlači ovo mesto, sa sve svojim usporeni ritmom života, i sa sve svojim bogatstvom u kome se plodni bregovi mešaju sa moćnim talasima reke, istorija jednog od vekova sažeta u autentičnu kuću toga vremena se izbrka sa istorijom jednog drugog veka okamenjenoj u markantnom spomeniku sa zastavnim jarbolima, a one rode po banderama što valjda služe da zaokruže scenografiju na jedan neizbrisiv način, samo su šlag na toj torti kojoj se s vremena na vreme obliznem, i krenem uz moćnu reku, podno ove značajne planinske lepotice...

 

I, nemojmo sad da pomišljamo da su Neštin samo nekakvi spomenici, neke rode i jedan usporen život između planine i reke. 

Ni slučajno nije tako.

I ako sam nekoga svojim poetičnim pogledima i meandriranjem u prethodnom pisanju naveo na zabludu takve vrste, ja se ovde duboko izvinjavam, i rešavam da stavim tačku na zablude.

Neštin, to je zaista daleko više od toga.

Neštin su i vinarije, sve popularnije i posećenije.

Neštin je i biciklistička ruta, svakako, ali i nezaobilazna lovačka i ribolovačka destinacija.

Neštin ima svoj potok, svoj izvor. 

Neštin ima i čuveni pravoslavni hram posvećen svetim vračima, koji su istovremeno i seoska slava.

Dakako, ima i čuvenu oslikanu ikonu za koju se tvrdi da ima neobjašnjive moći, ali Neštin ima i dosta toga još, što treba videti, udahnuti i poneti deo tog daha sa sobom kao putokaz da se jednog dana vratimo.

Neštin je jednom prilikom pokorio i svet sporta, na planetarnom nivou, a...koliko to sela može da se pohvali svojim svetskim prvacima, možemo se zapitati...

A čak i ako ne poverujemo da je u osamnaestom veku pomenuta ikona pustila bogorodičine suze, to nimalo neće umanjiti smenu vekova koja će nam se odmotati pred očima, tokom koje će se baš ovde nalaziti zastave čak i nemanjičke države, jednako kao i osmanlijske, ali i ugarske.

Doba čuvene Marije Terezije asocira nas u pravilu na prosperitet ovih krajeva, konačno primećenih od strane carske administracije, no sledeći značajni periodi nakon tog, u kom su započeli svoj procvat poljoprivredni radovi, pre svega voćarski i vinogradarski, desiće se tek sredinom dvadesetog veka.

Tada će se ovde upaliti prve električne lampe i šporeti, a znamo koliko struja, voda i slični odavno već podrazumevani aspekti čovekovog standarda, mogu unaprediti jedno mesto.

Nekoliko poznatih stanovnika dao je Neštin kroz istoriju, a danas upravo nekoliko stanovnika ovde nedostaje, da bi zaokružili brojku od sedam stotina stanovnika.

Selo danas počinje da gleda i put seoskog turizma, oslanjajući se na svoj prelep položaj, tu poluuspavanu idilu ušuškanosti između reke i planine, i sve brojnije i čuvenije vinarije koje vabe i skreću mnoge posetioce sve uspešnije, i pretenduju polako da postanu jedan od temeljnih simbola mesta, nešto poput zaštitnog znaka, one posebne prepoznatljivosti.

Na koncu, važno je možda te vinarije ne privuku bicikliste ili lovce, jer to bi moglo da bude veoma, veoma haotično 😁