Objektivom po Srbiji - Adice, sportski centar i jedna od lepših plaža na Tisi

Od kada je Tise...i, od kada je Ada uz nju, e od tada postoji i veza između tog lepog gradića i prelepe reke.

A ta veza je ponekad bila skela za prelazak, a potom i obližnji most koji ju je zamenio.

No uvek je plaža bila najlepša veza koju su Ada i Tisa imale.

Plaža do koje se stiže pravo niz drvored.

I kako putokazi u Čarobnjaku iz Oza govore - prati put od žute cigle, i stižeš pravo u Oz...tako i ovde možeš pratiti samo prelep drvored, čitavu aleju moglo bi se reći, i tu si.

No, reći ćete, bojim se, pa da...ali Oz je bajka, ne postoji...

...a onda ću morati da uzvratim...da, jeste bajka...ali, da li smo sigurni da Adice nisu upravo isto to?

Nekome bajkovito, a nekome rutinski, svakodnevno...ali teško da nekome nije lepo.

A kako i da ne bude lepo spustiti se od peškira preko onog vrelog peska, sve nekako cupkajući, uz stalno pitanje zašto nisam u papučama krenuo u vodu...pa brže bolje u plićak...onaj plićak u kome provedeš narednih nekoliko minuta kaneći se da se spustiš toliko u vodu, da prekrije makar kupaće...pa, zatim opet narednih nekoliko minuta gledanja uzvodno, nizvodno, pa na drugu obalu...merkajući koliko je zapravo Tisa hladna tog trenutka...

I kome da to ne bude lepo?

Pa ipak, bajke ne nastaju samo na plažama, makar i tako bajkovitim.

Za bajku treba još nešto, osim drvoreda i plaže, odnosno reke, pa ma koliko puta da je u pitanju bajkovita Tisa...ipak treba još nešto.

Možda je to teren sa malim golićima, ili koš okačen na drvo..?

Ne, to je ordinarno, baš kao i ostali rekviziti na plaži, od dečijeg mobilijara, pa sve do slamnatih suncobrana, i teško će nas ubediti u bajkovitu prirodu Adice...

Čak ni drvored, ta neprocenjiva hladovina kojom se šetaš, pa ni pogled koji puca kad se prelazi preko bedema, nasipa....ili onoga što se na drugoj obali Tise zove bent ili dolma...nije ono što nam fali da bismo ovo videli kao bajku.

Mora tu još nečega biti, a to nešto bi mogao biti park.

Pun hladovine ali i rekreativnih staza i sprava za fizičke aktivnosti, recimo.

I, ako još nešto dodamo tome....tu smo.

Dakle, u parku se pored spomenute rekreativne staze nalazi i omanji teren za boće, sjajan dečiji poluavanturistički mobilijar od drveta, i najbitnije - bazenski kompleks sa spa, odnosno velnes odlikama.

Ono što je danas sve važnije, tu je i poveći parking, ali i neophodna ugostiteljska ponuda, i sve je to nekako kao izniklo iz šume, te neprocenjive hladovine na jednoj od najlepših obala jedne od najlepših reka...

Ne mogu se setiti boljeg izraza od tog.

Hladovina. Hlad...onaj neophodni...debeli hlad.

Ne vlažna vegetacija od koje ne možeš ni disati kad je sparno, ne...

Upravo ona šumska idila, nezamenjiva kada je vrućina...

Onaj nepogrešivi vesnik proleća u cvatu, i neumitni pokazatelj da se bliži zima, kada sve prekriju gomile lišća.

Baš ta šuma, baš taj hlad.

Pa, ako neko spozna bolji izraz, koji jasnije opisuje...bio bih zahvalan na pomoći...a do tada, vezaću se za tu hladovinu, čvrsto taman toliko da je osetim i dok ovo pišem.

Hladovina nije tu samo da ohladi, bilo bi to previše jednostavno, čak i za samu hladovinu.

Da ohladi može svašta. Čak i ventilator, led u čaši kole, reka, poneko nerazumno odbijanje devojke bez objašnjenja i mnogo toga drugog. 

Ova hladovina ume i da sakrije od očiju, i to možda baš neku nju i njega koji su jedno drugom upravo za oko i zapeli, taman toliko da se od ostalih očiju sakriju.

Ta hladovina ume i da pruži alibi nekom njemu koji je svoju izabranicu doveo baš ovde da se sklone od sunca, a sad...kad su već i od tuđih pogleda sklonjeni sasvim nenamerno, čemu onda da međusobno dalje obaraju poglede...a, za svaki slučaj, tu je i taj alibi za njega...

Ta hladovina iz koje biraš kuda ćeš, na sport, rekreaciju, šetnju, plažu ili bazen, ta hladovina je ono što običan bazen, kao i neobičnu plažu, sa sve ostalim sadržajima, pretače neprimetno u bajku.

I na koncu, dovoljno je pratiti ipak taj drvored i stići ćemo baš tamo gde treba.

Možda je Doroti zaista rekla: Toto, izgleda da više nismo u Kanzasu pre nego što je zakoračila putem od žute cigle, ali da li je manje od toga i kada ništa ne kažemo, a shvatimo da nas ovaj drvored vodi u neku bajku, samo našu...za sve nas koji ne živimo u Kanzasu, već nekih osam ipo hiljada kilometara bliže Raju?