Objektivom po Srbiji - Jezero Šelevrenac, jedna neobična dvomeđa na Fruškoj gori

I tako nekada beše jedan potok u nekom mnoštvu manjih potoka na jedinstvenoj planini u jednoj vrlo jedinstvenoj ravnici...

I taj potok se od ostalih potoka razlikovao samo po tome što je, eto, pregrađen.

Da, i time je postao jezero.

Drugo po veličini od svih Fruškogorskih jezera, od sremačkih jezera...

A nekako ušuškano, mirno, gotovo sakriveno.

Titula drugog najvećeg na ovoj planinskoj lepotici nimalo nije promenilo skromni šarm ovog jezera.

Karakter bismo čak to nazvali, da je reč o živom biću...

Iako je reč o zaista impozantnom jezeru po svim parametrima mereno, a ne samo po veličini, zanimljivo je da ovo jezero nije nikada doseglo adekvatnu popularnost.

Jasno je da veličinom ipak zaostaje za najvećim, jezerom Moharač, i nema sumnje da po karakterističnoj boji, dubini i ambijentu ne može da se meri sa jezerima poput Bešenovačkog, ili još i više Ledinačkog, ali da li je ovde mogla da se formira jedna popularna plaža kakva krasi recimo jezero Bruje, ili obližnje Borkovačko jezero?

Čak je i Sotsko jezero steklo reputaciju bisera za uživanje pored vode ali i na vodi, dok je takođe obližnje Pavlovačko jezero privuklo bogate i poznate da na njemu svoje posede ukrase velelepnim vilama, a eto, ovo jezero sa svim potencijalima, nigde se sa tim jezerima ne može meriti.

 Postoje i razlozi za ovo svakako.

I nijedan nije do samog jezera, njegove lepote, veličine ili pristupačnosti.

Jer, po svemu tome bi Šelevrenac bilo u samom vrhu spiska jezera po ma kom osnovu.

Razlog leži u planskom pravljenju i upravljanju samim jezerom, odnosno prostorom oko njega.

Naime, upravo se odgovoran pristup poverenim zadacima očuvanja jezerskih kapaciteta, kao i njegovog biodiverziteta, sa prvobitnog upravljača, tokom procesa privatizacije, preneo i na novog, sadašnjeg upravljača, odnosno vlasnika.

Dozvoljen ali kontrolisan pristup većem delu jezera verovatno je model koji omogućava da ovako veliko jezero bude uredno i čisto, ali i mirno i gotovo idealno poneki ribolovački štap, te poneku ruku u ruci dok se usklađuju koraci po nasipu sa koga se pruža prelep pogled ma na koju stranu da pogledaš.

I ko zna koliko je ovde kapitalaca upalo u meredov, poljubljeno i vraćeno nazad, i koliko je mladenaca upalo u vrtlog ljubavi, poljubljeno, i nikad vraćeno nazad...već samo produžilo korake usklađene nekud dalje, a Šelevrenac ih čeka da jednog dana evociraju uspomene...i tako, sve od osamdesetih, od kada je nastao....

I baš poput neke dvospratne kuće, jer toj visini i odgovara, brana se nadvila nad sve one poglede koji se sa nje pružaju. Možda ne najviša, i možda ne najzgodnija za šetnju, ali definitivno najprijemčivija za korake nad svim tim pogledima.

Kontrolna stanica sa upravljačkim sistemom za preliv i regulaciju nivoa vode nad ispusnim kanalom u potpunosti je zatvorena konstrukcijom koja podseća na letnjikovac.

Jedinstveno, bar što se mog poznavanja ovakvih objekata tiče.

Da, na većim akomulacijama i regulatornim objektima normalno je za očekivati zatvoren objekat, ali ovde je reč o standardnoj platformi kakva se na većini jezera sa branama ovde može videti, i krov nad njom je jedinstvena stvar.

A da nije samo krov u pitanju, već nameštaj od rezbarenog drveta kao najlepša unikatna dela rezbarije čije su mesto mnogo otmeniji enterijeri od ovog svojevrsnog vidikovca.

I odjednom sve ima smisla, skrivenog ali izuzetnog.

Nekako je sve ovde mirno i pitomo, čisto i jedinstveno pre svega jer ovo se ipak održava i preuređuje sa nekom toplinom, sa dušom kako to voli narod da kaže.

I svuda kao da postoji nekakav lični pečat, nešto sitno što ne dozvoljava da ni na trenutak pomislimo da je ovo ovde samo još jedno od fruškogorskih jezera.

I nije. Nikako nije.

A održati tako veliko jezero toliko jedinstvenim i uređenim, eh...

Muka je to. Velika posvećenost je jedino oružje kojim se to može.

Pokošeno. 

Uredno.

Osvetljeno. Klupe postavljene.

Nema ni one trske u vodi.

Samo kućice za patke. I pristan za čamce izvučene na obalu.

Obalu uređenu, svu u plažama...

O da, moguće je.

Nadomak Maradika, na sudaru administrativnih granica Inđije i suverenog fruškogorskog vladara Iriga, moguće je i to videti.

Plaže dokle god se pogled pruža obalom, bez uraslog tršćaka, drveća i nepristupačnih i negostoljubivih detalja nastalih zapuštanjem koji i najlepša jezera svode na onaj uređeni deo samo...

Dakako, ima tu i čvrstih objekata, ugostiteljskih ali apsolutno uklopljenih u celokupan ambijent.

Pri nekom od poslednjih pogleda na kompleks jezera, čoveku se prosto nameću neke nove i šire definicije jednog pojma.

Poštovanje. Duboko poštovanje...