Negde na krajnjem severozapadu Srema...kako li nam to sada zvuči..?
A ipak, upravo je tako.
Najsevernija tačka na zapadu Srema, ili pak obrnuto...Najzapadnija tačka na severnoj granici Srema...
Ma, kao da je bitno, na koncu.
Zajedničko za oba putokaza je Neštin, naselje koje itekako ima šta da pokaže, za svakoga ko ume da vidi.
I baš tu, neke davne godine u drugoj polovini osamnaestog veka, izvesni domaćin iz domaćinske loze Stajić, udario je temelje jednoj kući koju danas, i to u proširenoj verziji sa uređenim dvorištem i ekonomijom, možemo posetiti, restauriranu i spremnu da nas na trenutak vrati u prošlost.
I najverovatnije je, u skladu sa tradicijom koja je do unazad par decenija bila posvuda prisutna, sakupio mobu, te sa komšijama i rođacima, nasuo prvi drobljeni kamen u temelj jednostavne kuće koju će, po završetku, prekriti krovnom slamom.
Jer u ono doba, temelji su tako pravljeni, a krovovi upravo na taj način pokrivani.
Zidovi su u to doba pravljeni od drvenih greda, te pruća i blata kao veziva.
Graditeljstvo je u medjuvremenu napredovalo. Naravno, pa sve je napredovalo, ali prelep način da se iz prve ruke upoznamo sa nekadašnjim načinom života upravo kroz gradnju porodične kuće, predstavlja upravo jedan ovakav objekat.
I kako danas imamo najrazličitije forme termo izolacije, upravo blato u zidovima, kao i slama na krovovima su bili ondašnja toplotna zaštita.
Dakako, najhladnije je u podrumu, ali to je ciljana stavka jer je negde trebalo čuvati namirnice, a delimično nagnut teren omogućio je da pored prizemlja i tavana kao podrazumevanih u prizemnoj kući, ova kuća poseduje i podrum.
Sve je nekako - logično.
Različito od današnjih logika, da, ali tim je lakše uputiti se u mislima u prošlost, pa možda i uspeti sesti oko ognjišta uveče sa tim vrednim ljudima nagrađenim za svoj rad odsustvom televizije, interneta, društvenih mreža i svime štobi nas odvojilo od večernje priče uz vatru sa najbližima, uz malo smeha i opuštanja pred spavanje...zavisno od toga koliko duboko možemo da se opustimo i pustimo maštu da vodi kada stanemo i pogledamo jedno ovakvo mesto.
Spomenik na otvorenom je sve češći kulturni kocept kod nas, pa iako to nije uvek tako, u ovom slučaju se vidi primer dobre prakse u kojoj bez vodiča možemo da doživimo gotovo sve što je autor ovog kompleksa želeo da nam prenese.
Kompleks je bolji izraz jer nije u pitanju samo jedna kuća, već je reč o jednom domaćinstvu sa ambarom i ekonomskim zgradama. One nemaju pečat originalnosti poput same kuće koju je država odavno otkupila od porodice Savić i restaurirala u nekoliko etapa od davne 1990. pa sve do 2013., već su u pitanju replike građevina iz obližnjih Suska i Čerevića.
Kuća nije prazna.
Naprotiv, opremljena je autentičnim nameštajem i pokućstvom, otkupljivanim u ovim krajevima od strane države upravo zarad ovakve svrhe.
Jedan tipičan detalj za onovremensku gradnju predstavlja Gonk. To je uzdužni hodnik otvoren sa tri strane, sa jednakom funkcijom kao i savremeni unutrašnji hodnici, ali sa ručno izrezbarenim stubovima što ga čini izuzetnim i naročito zanimljivim.
Ipak, konkurenciju za najzanimljiviji detalj pravi mu trem u potkrovlju, natkriven i ukrašen, sa prelepim pogledom ka Dunavu.
No, nemojmo nasedati na takmičarske tonove jer ovde je sve dovoljno lepo da se ne mora utrkivati za Naj titulu sa bilo kojim drugim detaljem.
I ovo nije nešto što se mora obići, ne.
I svakako nije nešto bez čega se ne može živeti.
I sve to ne znači da ne treba pustiti korak do ove pomalo udaljene i usamljene destinacije, a kada dospemo tamo i savladamo daljinu, čekaće nas još jedno putovanje ali po drugoj dimenziji. Putovanje u prošlost.
U onu prošlost u kojoj nema velikih bitaka, zastava i odlikovanja, onu dosadnu prošlost u kojoj rzanje konja dopire iz štale od dorata koji vuče raonik ili kola, a ne nosi viteza mrkog pogleda u sjajnom oklopu i zastrašujućim mačem za pasom.
U prošlost u kojoj na nekakav gotovo monoton način promiču dani u radu u polju, hranjenju životinja, ribarenju na Dunavu, te dečijim igrama i nadmetanju u dvorištima ili mirnim sremačkim sokacima, ili onim nostalgičnim pričama i smehom uveče uz ognjište, tik pred savanje...
Takvu prošlost čuva ova Trščara, ova Sremska kuća, ova Savića kuća, ovaj objekat narodnog graditeljstva ili kako god već da zovu ovo mesto istorije i tradicije koja čeka da bude otkrivena.
I ta prošlost pleni svojom mirnoćom remećenom tek ponekim graktanjem ptice u letu ili lavežom nekog psa ko zna čime izazvanim, i ta prošlost zove k sebi.
Ovde, na jednom krajnjem zapadu najsevernijeg dela jednog mirnog i vrednog Srema...
Нема коментара:
Постави коментар