Objektivom po Srbiji - Brzeće, sezonski gradić u nastajanju

Spomenik u Mramoru....na Brzeću.

Tako se zove inspirativni spomenik na vrhu koji...pa, gleda na druge vrhove, ali i na Brzeće.

Malo mesto, danas već naširoko poznato, popularno i posećeno, posećeno u zimskoj, ali i u letnjoj sezoni.

Nekada davno, kada je Srbija polako otkrivala Kopaonik ostavši odjednom bez alpskih skijališta i poznatih planinskih centara u republikama koje su postale samostalne države, Brzeće je pomalo stidljivo počelo da otkriva svoje postojanje, pre svega.

Poznato samo po jednom omladinskom hotelu Junior, ovo malo mesto na obroncima moćne planine koja je preko noći postala najveći planinski centar u državi, Brzeće je bilo dom za nepunih tri stotine stanovnika koji su pomalo počeli da otkrivaju turizam kao svoju budućnost.

Neka dva kilometra uzbrdo ili nizbrdo, zavisno od ugla posmatranja, od Juniora do Spomenika, uglavnom je bio niz polurazbacanih kuća većinom uz asfaltni put koji je vodio kroz selo.

I, sada kada tako ispričam kako sam nekada davno upoznavao Brzeće, zvučaće pomalo neverovatno naročito mlađim generacijama koje su ovo mesto upoznale u novije vreme, kao veoma napredno turističko mesto, štaviše, mesto na kome se i stvara novac.

Za nekih dvadesetak procenata stanovnika, ovakvo Brzeće ostalo je nedohvatno podeljeno sa protokom vremena koji je kao cenu uzela ta metamorfoza mesta. Uglavnom, danas ovde živi jedva nešto preko dve stotine duša, i uglavnom svi žive od turizma.

Nije loše, kažu oni koje sam čuo, ali makar i što svi žive od turizma, umeju i da se požale na turističku infrastrukturu koja evidentno raste iz godine u godinu, prateći daleko umerenije takvu situaciju na samom vrhu planine, tamo gde Kopaonik živi svoj turistički bum punim plućima.

No, to je tako, kako je. Od nostalgije nema mnogo koristi, i razumem da je nekome pokvaren pogled na neku livadu jer je na njoj sada nekakav hotel, i jasno je da će nekome uvek smetati što ne može kao nekada da šeta sredinom puta kojim je prolazilo nekoliko vozila nekada, a i svako je prepoznavao...onomad.

Napredak je danas očit, a nostalgija, za nostalgiju.

Elem, ostalo je dosta za sve. Pogledi su se preselili na neke terase hotelske, ali prirode je itekako ostalo, čim se izađe napolje. Danas je više nego lako obići tu prirodu koristeći neki od iznajmljenih quadova kojih ima u izobilju. Dakle, i avantura, i priroda...

Onaj spomenik sa početka priče podignut je u praskozorje sedamdesetih godina prošlog veka.

Simbolizuje sećanje na neka teška vremena, kada su se po ovim šumama konačno, pred sam kraj Drugog svetskog rata na ovim prostorima, pojavili obaveštajni podaci o pozicioniranju četničkih, ali i nekih nemačkih i bugarskih formacija. Partizani osokoljeni uspesima i sve brojniji i moćniji, doneli su odluku o napadu na te neprijateljske jedinice locirane baš u okolini Brzeća. 

Nije se radilo o jednoj odsudnoj bici, već o nizu bojeva širom ovog područja, od kojih se najveći dogodio na širem prostoru koji danas obeležava ovaj spomenik.

A tek nešto dalje kroz šumu, može se stići i do vodopada, premda ni gejzir sa prašumskim ambijentom nije predaleko, tako da je bogatstvo ponude prirode ovih krajeva itekako šaroliko.

Brzeće je danas ski centar, odnosno prava prilika da dobijete sve, a bez ulaska u Nacionalni park. Od kada je uspostavljena žičara do Malog Karimana u dužini od gotovo četiri kilometara nad kojima nam noge vise nekih dvanaest minuta, ovde se sve promenilo. 

Ona beskrupolozna invazija kapitala na prirodne resurse kakvu smo već videli na Zlatiboru, odnosno nekih 18 kilometara dalje od Brzeća ka vrhu Kopaonika, zaobišla je, za sada, ovo mesto i ostavila još uvek dovoljno prirode oko sebe, pa je Brzeće izuzetno pogodno i kao letnja destinacija. 

Jesen ume da bude ponekada zabavna, ali to toliko zavisi od vremenskih uslova, da je poštenije reći da jesen ovde svi ipak koriste pre svega kao pripremni period za zimsku sezonu. 

Proleće se ovde ne pominje. 

Mislim....tu je, cveta i pupi sve ali je prilično nestabilno, hladno i vlažno i predstavlja vreme kada se ovde utone u nekakav okasneli zimski san... 

No, slično je i na nekih kilometar veće visine, na moćnoj i našoj najvećoj planini. Zima, pa leto.

Ostalo je neralno za očekivati, iako se u zadnje vreme ume desiti da i jesen zablista ili proleće iznenadi.

No, malo li su, kako to voli narod da kaže, i dva od četiri godišnja doba za jedno ovako malo mesto?

Ne, nisu malo svakako. 

I svaki sat proveden u ovakvoj prirodi valja usisati u sebe poput ukusne supe sa onim dugim rezancima koji se niz bradu zalepe pa čine uživanje još i većim.

A, ako ćemo pravo...ma Brzeće se može i glasno posrkati, oprostiće nam okolina što u toj meri uživamo u jednom od najboljih balansa turizma i prirode koje sam video kod nas...

U šetnji po Beogradu - Topčiderski park, najlepši beogradski park, jednog lepog zimskog dana

Koliko je ranije čovekova veza sa prirodom bila drugačij nego danas, nije teško zamisliti. Na mnogo načina se čovek odnosio prema prirodi onako kako je danas ponekad i nezamislivo, posebno usled urbanističkih širenja savremenih naselja. 

Ono što je ipak zajedničko i sadašnjem i nekadašnjem odnosu ljudi prema svojoj okolini, jeste potreba da sačuva tu prirodu za sebe, makar u nekoj meri, i da na institucionalnom nivou brani te oaze koje su polako okruživali stambeni kvartovi.

U neka vremena kada je daleko manje ljudi živelo, na daleko većem neurbanizovanom prostoru, prosto je i bilo logično da se određeni prostori koriste u svrhe za koje urbanizovana područja nisu pogodna.

Topčider.

Dolina tobdžijska, tako bi se mogao prevesti sa persijskog jezika ovaj naziv kraja u Beogradu.I, ma kako naizgled zvučalo, to je zapravo veoma veran opis svrhe koju su ovom prostoru, u ono doba nedaleko od Beograda, namenile okupacione turske vlasti tokom svog boravka na ovim prostorima.

Naime, upravo ovde su Osmanlije izlivali svoje topove, te su i podigli infrastrukturu za to, ali je, zanimljivo, i Paša ovde imao svoje lične objekte za odmor.

I ništa manje važno, u dolini Topčiderske reke na ovom mesto gde je ta dolina i najšira, bilo je toliko livada, da su ih turske vojne vlasti koristile za napasanje konja.

U vreme austrijske vladavine, slično tome su se ponašali i austrijski velikodostojnici koji su ovde podizali sebi majure, pa čak i prinčevsku lovačku kućicu.

Zapravo, po završetku Drugog Srpskog ustanka, počinje najvažnije razdoblje za budući Topčiderski park.

Upravo tada Knjaz Miloš Obrenović će sebi odabrati topčidersku dolinu za izgradnju svog Konaka, odnosno, rezidencijalne infrastrukture, najverovatnije inspirisan prirodom, jer kako inače drugačije tumačiti naredbu koju je po svom odabiru, uputio vlastima: Nikakva kola ne puštajte da preko Topčidera idu, da livade kvare.

I, negde tada i počinje topčiderska dolina da dobija oblik u kakvom je danas možemo videti.

Današnji najlepši beogradski park, upravo Topčiderski park, velikim delom je formiran baš u vreme kada je Knez Miloš odabrao da ovde živi, a i vlada odavde. 

Upravo ta odluka, dovela je ovde i sedište ne samo političke, već i crkvene vlasti, obzirom da se neposredno pored Miloševog konaka, nalazio i crkveni konak iz koga su delovali prvi mitropoliti Kneževine Srbije.

Uređenje ovog prostora u stilu tada najprostranjenijeg stila takozvanog Engleskog parka, donelo je i staze za šetnju, ali i razne biljne kulture od kojih su najčuveniji platani kojih i danas ima. Ispred samog Konaka, najpoznatiji beogradski platan koji se smatra i najstarijim, odavno je apsorbovao u sebe metalne podupirače postavljene da podrže teške grane, te danas one kao da izviruju iz njega. 

Ja se sećam vremena kada sam se igrao kao dete ovde, i kada sam jasno video sedla, koja su u svojstvu udlaga postavljena na vrhu podupirača, no danas se ona ne mogu videti više, drvo ih je potpuno preuzelo.

Park je podeljen u četiri celine, ali nisam siguran koliko bi to bila zanimljiva priča, te ću pokušati samo da izdvojim samo njegove najlepše karakteristike.

Potok koji se spušta preko parka, sa svojim drvenim mostićima, kaskadama, te jezercem koje gradi, a potom nastavlja do sledećeg svog jezerca skrivenog u šumici, neposredno pre nego što se ulije u Topčidersku reku.

Jezerce sa prelepim mostićem na koje je većina mladenaca obeležila svoj najsrećniji dan. Jezerce sa svojim ostrvcem. 

Spomenici i skulpture među kojima su najznačajniji Žetelica, Obelisk i spomenik Arčibaldu Rajsu.

Topčiderska crkva sa konakom, posvećena Svetom Petru i Pavlu.

Park šuma Košutnjak koja se vremenom izdvojila kao zasebna celina, ali je izvorno bila lovište i uzgajalište srna, ograđeno ogradom. Nakon uklanjanja ograde prilikom dodele zvanja Narodnog dobra ove šume, za svega nekoliko godina neumerenog lova od strane dobrog naroda kome je dodeljeno, uništen je gotovo sav fond divljači u Košutnjaku.

I, dalje se može dosta toga nabrajati, ali jedno ostaje sigurno - Topčiderski park treba posetiti. 

Udahnuti ga, osetiti. Svaki korak tim stazama kojima sam toliko puta prošao, svaki put mi je izgledao drugačije. Nisam se nikada provezao fijakerom koji ovde vikendima u sezoni prevozi turiste, ali sam sposoban da razumem kako je i to poseban ugođaj. 

I ono što pouzdano znam jeste činjenica da je vremenom ovaj park postao važan deo mene, a ne samo važan za mene. Taman poput onog platana čije su moćne grane uvukle u sebe svoje držače...