Foto album - Ključ Raja, fantastični rajski prizori zaključani, i nostalgične slike u foto albumu

Bio jednom jedan strašan....komad najlepšeg pejzaža koji se mogao naći u Srbiji.

Ne sumnjam da i danas to mesto postoji, ali činjenica da je bio jednom zapravo se odnosi na drugi deo prethodne rečenice.

Mogao naći...danas više nije moguće naći ga bez striktne pozivnice novog vlasnika, i danas nije dostupan za uživanje po principu etno turizma.

No, ranije se, eto, mogao naći.

Tako je osmišljen i dizajniran, da ga se može naći, nekada, od ruku jednog entuzijaste koji je onu prirodu koju je video u poddivčibarskom selu Ključ, duboko ispoštovao u svom velikom poduhvatu.

Prirodu je zapravo apostrofirao čak, doveo je pred oči posetilaca na jedan poseban način, gotovo nestvaran.

Ne, naravno da je nije učinio lepšom jer to i nije moguće, ali ju je učinio vidljivom sa jednog mesta. Preuredio je taman toliko da joj se možemo diviti i bez nekih snažnih asketskih tonova u sebi.

Naprotiv čak, nismo se morali ni mnogo komfora odricati da bismo uživali u toj prirodi.

Krajolik fantastičan. Teško je izdvojiti nešto posebno, nešto naročito, jer sve je tako.

I godišnje doba je neophodno, da budemo načisto, za takav jedan ugođaj, a i vreme koje je u ovom mom pohodu na ove krajeve bilo veoma naklonjeno mojim čulima, ali i objektivu na aparatu. Sunce, ali i poneki oblak, savršena su scenografija za jedan objektivan prikaz lepote u koju smo se zaputili.

Prolazak krajevima kojima se sa raznih strana stiže do Divčibara, često je smena onih prizora koje gledamo na ekranima računara sa tek instaliranim najpopularnijim operativnim sistemom, i apsolutno su uporedivi sa tom slikom, ma koliko da su te slike nastajale hiljadama kilometara daleko odavde.

Na ovom području su se smestile i neke nesvakidašnje i jedinstvene atrakcije poput Tkačkog dvora, te brojnih vinarija i etno domaćinstava ali i unikatnog Muzeja kamena i Kuće čaja.

I svuda je priroda bila izuzetno darežljiva i ukrasila je svaku od tih atrakcija svojim najlepšim i najsvečanijim gizdavim ruhom.

Priroda kojom se zaista možemo ponositi.

I baš tu prirodu su jedne vizionarske oči ugledale, zažmurile, i prilagodile je svojim vizionarskim rukama za sve ostale oči koje budu dovoljno znatiželjne da se upute na osamdesetak kilometara od Beograda u potrazi za Rajem. 

Da, Rajem, jer čitav ovaj kompleks se zvao Ključ Raja. Selo Ključ, a Raj...a fotografije bi mogle da nam donekle otkriju zbog čega baš - Raj.

Samo napred od Mionice, pa skreneš posle...tako je otprilike završavao moj konačni dogovor sa domaćinom pre nego što sam okrenuo ključ u bravi i krenuo ka tom drugom ključu. Neke fotografije, lepe, privlačne, poznati krajevi kroz koje prolazim, popularna cena noćenja i obedovanja, dakle niti jedan razlog da se ne posveti slobodan vikend ovom podneblju, a u krajnjem slučaju, ako i nije nešto taj etno kompleks, uvek se ima kuda uživati, a tu se može i samo prenoćiti.

I, baš taj rezervni plan je onaj koji je bio apsolutno suvišan u ovom slučaju.

Širom otvorena drvena kapija za ulaz na neasfaltiran ali sasvim ambijentalno uklopiv i funkcionalno prihvatljiv parking, uz neke vesele boje dobrodošlice na ogradi i stubovima, bili su zapravo uvod u moje oduševljenje kompleksom koje će uskoro uslediti.

Restoran prazan, kao i parking.

Neočekivano lep vikend iznenadio je većinu, a ja sam, kažu, rođen spakovan, i za mene nije važilo to iznenađenje. I otud i prilika da se pobliže upoznam sa kompleksom ne narušavajući privatnost eventualnih gostiju.

Domaćin kasnijih srednjih godina, u radnom mantilu dočekuje, on - radi.

Svakako izdvaja vreme kao i svaki dobar domaćin, prekidajući svoj aktuelni posao.

I taj aktuelni posao u kome sam ga zatekao, zapravo je veoma zanimljiv.

Započinjem odmah razgovor, i pre polaska u smeštaj, razgledajući usput prelep ambijent tog etno kompleksa koji je sa svih strana opasan nekim rečnim tokom. Usred tih rečnih tokova izražen žubor vode koja se sliva u centralno postavljeno i ukrasnim kamenom opasano jezerce parkovskog tipa. I, baš od tog žubora i počinje priča, priča o rečici koju su vredne ruke zajazile, dodale nove tokove, kreirale ribnjake ali i tradicionalne forme za mlevenje, ali ne običnog žita, već heljde.

I to za sopstvene potrebe. Mlin, koliko sam shvatio, nije uslužnog tipa, jer naš domaćin se zapravo rano opredelio za organsku proizvodnju, a riba iz vlastitog ribnjaka i brašno od heljde su glavni nosioci tog njegovog posla. I zastaneš usled tema o ekonomskoj isplativosti kod stavke koju je u to vreme predstavljala cena heljdinog brašna, sumnjičavo ali diskretno zavrtiš glavom, a u tom odmahivanju glave pred očima prelete okolni pejzaži, baš kao iz samog Raja preneseni...i, pomisliš...pa, ima li bolje reklame za nekakvu zdravu hranu od ove okoline...tu cena više ne igra ulogu.

Pretpostavljam da se naš domaćin daleko pre mene uverio u to što je meni tada prošlo kroz glavu, te je uporno i predano pravio ovaj kompleks u kome sam počeo da uživam već kod svojih prvih koraka ka svom vajatu. 

U funkcionalnom smislu, apartman, spolja vajat. Star, a sav nekako nov. Pa, tako i mora da bude.

Svaki od postojećih vajata je osmišljen maštovito, sve je ambijentalno savršeno uklopljeno, i iz svakog se u par koraka na ovu ili onu stranu može prići do nekog od vodotokova koji okružuju kompleks.

Posebnu draž predstavljaju ukrasi sastavljeni od nekadašnjih autentičnih alatki za jedno tipično seosko domaćinstvo u osvit industrijalizacije zemlje.

Svaki korak je postajao uživanje, koliko god puta da sam prešpartao kompleks, i toliko mi se dopalo da sam na kraju jedva malo vremena za Divčibare odvojio tog puta, dok do Banje Vrujci nisam ni stigao tog vikenda...

Utvrđeni Balkan - Tvrđava u Novom Pazaru, u odbrani svog najznačajnijeg zadatka ikada

Bedem. Pojam poznat, i većina nas ga zna kao nekakav do neosvojivosti utvrđeni zid koji sprečava one ispred njega, da prodru unutar njega, osim kroz kapije.

Jedan od najvećih pesnika jednom reče da je bedem, tek široki zid, lako se zajaši, ko stari čilaš...

No, to je bedem koji opasuje Čivutski vrt, ostali bedemi su jednostavniji.

Osim Bedema u Novom Pazaru.

Ovde je bedem nešto mnogo više.

Bedem je lokalni naziv za tvrđavu koja posle svoje burne petovekovne istorije danas ulazi u svoju poslednju veliku odbranu na najveličanstvenijem zadatku koji danas može dobiti jedna tvrđava.

Zadatak odbrane istorije, kulture i multietičnosti svoga grada.

Da, kada je u pitanju Novi Pazar, ovo su izuzetno teške i uporne bitke, a čini se i veoma važne za sve građane i posetioce, jer zapravo je baš tvrđava ta koju posetioci gotovo nikada ne zaobiđu, a domaći su ponosni na nju.

Neko na prošlost, a neko i na sadašnjost.

Neretko je sagledavaju u budućnosti kada bude vodila svoje najvažnije bitke za odbranu novododeljenih joj vrednosti, vodla u nekom novom ruhu, obnovljena možda i u potpunosti.

Danas je tvrđava gradski park sa više ulaza, sa brojnim spomenicima, amfiteatralnim platoom za razne pozorišne, festivalske i slične aktivnosti, ali i mestima na kojima se može popiti kafa ili kahva, kako je ko poželi, te pročitati ili pozajmiti knjiga iz biblioteke koju je ugostila još davnih dana ova tvrđava.

I zato baš kultura, i zato baš nad prostorijama u kojima se nekada tamničilo, a danas se, eto, slavi život.

Muzej na otvorenom, reći će nam nadležni za turizam i kulturu ovog grada, kada nam počinju priču o utvrdi trokrakog oblika, sa skoro jednakim stranicama.

Te stranice završavaju se tabijama, odnosno manjim utvrdama nepravilnih kružnih oblika, namenjenim za snažnu i odsudnu odbranu bedema koji ih povezuju, pružajući im veći manevarski prostor za logistiku ili i kasnijim razdobljima, artiljerijsku postavu. Danas su predmet arheoloških istraživanja iz kojih se saznaju novi, ali i drugačije tumače neki stari detalji, tvoreći unekoliko jasniju sliku o nastanku i životu ove tvrđave.

Pored tabija, najmonumentalniji spomenici ostavštine nekadašnjih vladara tvrđave, definitivno su dve kule od kojih je mlađa (u dosadašnjim istraživanjima registrovana kao mlađa iako postoje nedoumice) pronađena tek u iskopinama, i koja je shodno svojoj nameni barutane nazvana u istorijskim spisima Džephana, i starije, u potpunosti očuvane i obnovljene.

Ta druga kula i danas dominira nad gradom, rekom i šetalištima kraj nje, i poznata je kao Kula Motrilja, ili Stara izvidnica.

Zajedno sa drugim ostacima nekadašnje moćne tvrđave, govore dosta o burnoj istoriji grada sa kojim je i nastala u petnaestom veku.

Ta istorija iako počinje u petnaestom veku, možda i nije dovoljno precizna, o čemu govore i sva ta novija istraživanja koja se sprovode u tvrđavi u cilju sklapanja kompletnije istorijske slike Bedema.

Naime, iako najrelevantniji današnji izvori govore o paralelnom nastanku tvrđave sa nastankom grada Novog Pazara, te sa vremenskom distancom od deset do petnaest godina, postoje određene nedoumice koje konzervantivnije izvore navode na svojevrsnu uzdržanost i rezerve po pitanju vremena nastanka.

Postoje određene istorijske logike koje bi podržale ovakve stavove, a osnovna je ta prema kojoj Osmanlije nakon osvajanja ovih krajeva, te pada poslednje srpske srednjevekovne države znane kao Obnovljena Despotovina, značajno pomeraju granice borbenih dejstava na sever, utvrđujući se prema Ugarskoj stotinama kilometara severnije. Suverenost njihove vladavine na ovim prostorima dovodi u pitanje podizanje skupe utvrde sa stalnom posadom, posebno u uslovima relativne bezbednosti obzirom na geografski položaj koji Novi Pazar drži veoma udaljenim od bilo kakvih ratnih rizika.

Da li je zato i podizana ovakva utvrda nad gradom koji je imao izrazite trgovačke karakteristike, zaista može biti nedoumica, i iz tog ugla posmatrano, može se razumeti izvesna uzdržanost pojedinih izvora vezana za vreme nastanka tvrđave.

Pa ipak, ono u čemu se slažu svi izvori, jeste činjenica da je tvrđava tokom vremena menjala svoje karakteristike, te da je u današnjem obliku nastala tek dosta kasnije, nakon propasti pohoda na Beč, i austrijskog prodora do Skopja koji je potom usledio.

Tvrđava je dodatno utvrđena, a možda i suštinski u vidu čvrstih bedema, tek tokom osamnaestog veka, dok su pod Abdul Azisom i njegovom vladavinom koja je umnogome bila okrenuta ka utvrđivanju posednutih teritorija, podignute fortifikacije čije ostatke danas vidimo. Tek tokom devetnaestog veka ovo postaje savremena tvrđava u standardima artiljerijskog modela ratovanja. Dodate su nove kule, ali i kasarnski objekti, barutana i slično.

Zadacima za koje je tvrđava tada opremana, ona nije uspela da odgovori.

Ne zbog svoje slabe strukture i oklopljenosti, već zbog opštih vojnih manevara u ratovima u kojima je turska vojska gubila posede iako je u tvrđavama i dalje dominirala. Prvi srpski ustanak je jedan odličan primer za to. Grad je osvojen, ali tvrđava nije ni napadana praktrično. Nakon toga se ustanička vojska povukla iz grada usred opštih vojnih prilika, a tvrđava ostala neosvojena.

Ovakav model će nastaviti da funkcioniše i nadalje tokom ratova za oslobođenje od Turaka, sve do konačnog napuštanja turskih garnizona i podizanja srpskih zastava nad bedemima, te predaje simbolične ključeva Knezu Mihailu, čime se i formalno završila turska vladavina u ovim krajevima.

No, potonji Balkanski ratovi kao i kasniji svetski ratovi, doneće najveća razaranja tvrđavi, ali ponajmanje u vojničkom smislu. Doći će do devastacije i razaranja usled izražene potrebe da se nacionalnom aktivnošću protera svako obeležje nekadašnje turske vlasti, i tako dolazimo do današnjeg izgleda sa mnogim nedostajućim elementima.

Pre svega će tvrđavski kompleks ostati bez džamije, a potom i svih kapija, te mnogih nadzemnih vojničkih građevina koje će, ipak, ustupiti mesto parkovskom okruženju koje je prelepo.

Uistinu, toliko je lepo da najčešće nećemo ni primetiti da ulazimo na tvrđavski prostor, a da nijedne kapije nema, sve dok nam neko ne skrene pažnju na to...