Bio jednom jedan strašan....komad najlepšeg pejzaža koji se mogao naći u Srbiji.
Ne sumnjam da i danas to mesto postoji, ali činjenica da je bio jednom zapravo se odnosi na drugi deo prethodne rečenice.
Mogao naći...danas više nije moguće naći ga bez striktne pozivnice novog vlasnika, i danas nije dostupan za uživanje po principu etno turizma.
No, ranije se, eto, mogao naći.
Tako je osmišljen i dizajniran, da ga se može naći, nekada, od ruku jednog entuzijaste koji je onu prirodu koju je video u poddivčibarskom selu Ključ, duboko ispoštovao u svom velikom poduhvatu.
Prirodu je zapravo apostrofirao čak, doveo je pred oči posetilaca na jedan poseban način, gotovo nestvaran.
Ne, naravno da je nije učinio lepšom jer to i nije moguće, ali ju je učinio vidljivom sa jednog mesta. Preuredio je taman toliko da joj se možemo diviti i bez nekih snažnih asketskih tonova u sebi.
Naprotiv čak, nismo se morali ni mnogo komfora odricati da bismo uživali u toj prirodi.
Krajolik fantastičan. Teško je izdvojiti nešto posebno, nešto naročito, jer sve je tako.
I godišnje doba je neophodno, da budemo načisto, za takav jedan ugođaj, a i vreme koje je u ovom mom pohodu na ove krajeve bilo veoma naklonjeno mojim čulima, ali i objektivu na aparatu. Sunce, ali i poneki oblak, savršena su scenografija za jedan objektivan prikaz lepote u koju smo se zaputili.
Prolazak krajevima kojima se sa raznih strana stiže do Divčibara, često je smena onih prizora koje gledamo na ekranima računara sa tek instaliranim najpopularnijim operativnim sistemom, i apsolutno su uporedivi sa tom slikom, ma koliko da su te slike nastajale hiljadama kilometara daleko odavde.
Na ovom području su se smestile i neke nesvakidašnje i jedinstvene atrakcije poput Tkačkog dvora, te brojnih vinarija i etno domaćinstava ali i unikatnog Muzeja kamena i Kuće čaja.
I svuda je priroda bila izuzetno darežljiva i ukrasila je svaku od tih atrakcija svojim najlepšim i najsvečanijim gizdavim ruhom.
Priroda kojom se zaista možemo ponositi.
I baš tu prirodu su jedne vizionarske oči ugledale, zažmurile, i prilagodile je svojim vizionarskim rukama za sve ostale oči koje budu dovoljno znatiželjne da se upute na osamdesetak kilometara od Beograda u potrazi za Rajem.
Da, Rajem, jer čitav ovaj kompleks se zvao Ključ Raja. Selo Ključ, a Raj...a fotografije bi mogle da nam donekle otkriju zbog čega baš - Raj.
Samo napred od Mionice, pa skreneš posle...tako je otprilike završavao moj konačni dogovor sa domaćinom pre nego što sam okrenuo ključ u bravi i krenuo ka tom drugom ključu. Neke fotografije, lepe, privlačne, poznati krajevi kroz koje prolazim, popularna cena noćenja i obedovanja, dakle niti jedan razlog da se ne posveti slobodan vikend ovom podneblju, a u krajnjem slučaju, ako i nije nešto taj etno kompleks, uvek se ima kuda uživati, a tu se može i samo prenoćiti.
I, baš taj rezervni plan je onaj koji je bio apsolutno suvišan u ovom slučaju.
Širom otvorena drvena kapija za ulaz na neasfaltiran ali sasvim ambijentalno uklopiv i funkcionalno prihvatljiv parking, uz neke vesele boje dobrodošlice na ogradi i stubovima, bili su zapravo uvod u moje oduševljenje kompleksom koje će uskoro uslediti.
Restoran prazan, kao i parking.
Neočekivano lep vikend iznenadio je većinu, a ja sam, kažu, rođen spakovan, i za mene nije važilo to iznenađenje. I otud i prilika da se pobliže upoznam sa kompleksom ne narušavajući privatnost eventualnih gostiju.
Domaćin kasnijih srednjih godina, u radnom mantilu dočekuje, on - radi.
Svakako izdvaja vreme kao i svaki dobar domaćin, prekidajući svoj aktuelni posao.
I taj aktuelni posao u kome sam ga zatekao, zapravo je veoma zanimljiv.
Započinjem odmah razgovor, i pre polaska u smeštaj, razgledajući usput prelep ambijent tog etno kompleksa koji je sa svih strana opasan nekim rečnim tokom. Usred tih rečnih tokova izražen žubor vode koja se sliva u centralno postavljeno i ukrasnim kamenom opasano jezerce parkovskog tipa. I, baš od tog žubora i počinje priča, priča o rečici koju su vredne ruke zajazile, dodale nove tokove, kreirale ribnjake ali i tradicionalne forme za mlevenje, ali ne običnog žita, već heljde.
I to za sopstvene potrebe. Mlin, koliko sam shvatio, nije uslužnog tipa, jer naš domaćin se zapravo rano opredelio za organsku proizvodnju, a riba iz vlastitog ribnjaka i brašno od heljde su glavni nosioci tog njegovog posla. I zastaneš usled tema o ekonomskoj isplativosti kod stavke koju je u to vreme predstavljala cena heljdinog brašna, sumnjičavo ali diskretno zavrtiš glavom, a u tom odmahivanju glave pred očima prelete okolni pejzaži, baš kao iz samog Raja preneseni...i, pomisliš...pa, ima li bolje reklame za nekakvu zdravu hranu od ove okoline...tu cena više ne igra ulogu.
Pretpostavljam da se naš domaćin daleko pre mene uverio u to što je meni tada prošlo kroz glavu, te je uporno i predano pravio ovaj kompleks u kome sam počeo da uživam već kod svojih prvih koraka ka svom vajatu.
U funkcionalnom smislu, apartman, spolja vajat. Star, a sav nekako nov. Pa, tako i mora da bude.
Svaki od postojećih vajata je osmišljen maštovito, sve je ambijentalno savršeno uklopljeno, i iz svakog se u par koraka na ovu ili onu stranu može prići do nekog od vodotokova koji okružuju kompleks.
Posebnu draž predstavljaju ukrasi sastavljeni od nekadašnjih autentičnih alatki za jedno tipično seosko domaćinstvo u osvit industrijalizacije zemlje.
Svaki korak je postajao uživanje, koliko god puta da sam prešpartao kompleks, i toliko mi se dopalo da sam na kraju jedva malo vremena za Divčibare odvojio tog puta, dok do Banje Vrujci nisam ni stigao tog vikenda...
Нема коментара:
Постави коментар