Objektivom po Srbiji - Novi Pazar, od pazara i pazarišta do jednog sasvim novog, novog Pazara....

Priča o Novom Pazaru ima svoj tačan početak.

I, u pravilu je to onaj dan kada kročimo u Novi Pazar, jer uistinu priča koja faktografski možda i traje već skoro šest vekova, počinje uvek sa našim prvim koracima kroz grad.

Ovo je živopisan i gostoljubiv grad. Grad koji možda neće na prvi pogled da osvoji posetioca, ali će već kod prvih kročenih koraka da ga polako preuzme u sebe, uključi neprimetno u tu diskretnu, i naizgled nepostojeću vrevu. Da, upravo tako...naizgled kao da nema tog nečeg što vri od života, ali sa svakim korakom kroz grad, ta se misao kristališe u ono nešto čudno - prikrenu gradsku vrevu koja je stalno tu.

Dinamika Novog Pazara zapravo je na neki način jedinstvena. 

Čak i kada uđeš da pojedeš taj čuveni pazarski ćevap ili mantije, a u jednostavnom, ali čistom lokalu budu zauzeta svega dva stola, dok sediš i čekaš da stigne hrana, osećaš tu tihu vrevu. Ne, zaista ne mora biti pun lokal, apsolutno je dovoljno da samo nekoga ima. Ma, imam utisak da je i tišina ovde nekako dovoljno jasna i glasna, da i tih korak predstavlja onu dinamiku u koju nas Novi Pazar polako uvlači.

Izlozi prepuni sjajnog nakita po kome je između ostalog i grad poznat, impozantne haljine do članaka u buticima, kafa sa žara i kasapnice prepune osušenih specijaliteta...sve bi to možda negde kičasto izgledalo, ali ne i ovde.

Čisto. Utisak kome se ne možeš oteti nikako.

Svuda tako, čak i tamo gde je socrealistička arhitektura druge polovine prošlog veka možda i naružila grad, i tu je prvi utisak koji se nameće baš taj. Čisto.

Prazan parkovski popločani plato pored reke ogrnuo se u sjajne skute od golubova koje prolaznici hrane, nekad sedeći na zidiću ili klupi, a nekada samo u prolazu.

Jedna viđena urbana priča, ali ovde je to pazarski stil, da tako kažem...

I sva ta mešavina arhitekture u kojoj su savremena zdanja dopunila izvorne zgrade, kuće i džamije, nekako je ispala skladna. Možda, eto, da su ulice malko šire za saobraćaj, no ne mari. Bar za posetioca, jer stanovnicima sigurno ne smeta to.

Stari deo u čaršijskom maniru ne nudi samo Hamam koji je, istina, i glavna atrakcija za posetioce, već i jedan izuzetan vremeplovski izglet u fantsatičnu metamorfozu iz starog, u novo trgovačko ruho. Ne može se u nekoliko reči objasniti kako je upravo tu, gotovo kristalno jasno, zašto je od Starog Pazara, odnosno Pazarišta, nastao ipak Novi Pazar.

Nekako se baš ovde sve razjasni samo od sebe, čim stanemo pred neki od izloga u kome se nalazi tradicionalna priča u nekoj savremenijoj atmosferi.

I to je jedan od unikatnih atributa Novog Pazara, i takođe još jedan u nizu koji se ne mogu baš rečju, pa možda ni slikom pojasniti, jer neki se fenomeni zapravo mogu ipak samo doživeti...

Novi Pazar, baš kao mesto na ovom geografskom mestu sa tačnim koordinatama, nastao je upravo kao Novi Pazar. Nastao je ovde jer je njegov osnivač uvideo da je širina polja u koje ga je potom smestio, adekvatnija njegovoj želji da podigne jedno značajnije trgovačko čvorište i pazarište.

Da, pazarište, jer asortiman robe koja je dolazila na karavanima, uveliko je prevazilazio svaku definiciju pijace.

Zapravo, sve je to ovde postojalo već, ali malo pored, malo zapadnije, pa je tu čak i Stari grad Ras funkcionisao kao nemanjićka prestonica, a negde između njega, i današnjeg novog pazara, zapravo je funkcionisao nekakav stari pazar, a danas lokalitet znamo kao Pazarište.

Dalekovidost Isa Bega Isakovića, turskog proslavljenog vojskovođe zaslužnog za osnivanje grada, bila je presudna da odabere i zapravo dizajnira grad tako da ne bude samo vojna baza za dalji prodor na sever, već da mu udahne ubrzo i trgovinsku komponentu.

Ponekada se čovek zapita kako su u nekim mračnim vremenima neki uspevali da se izdignu iznad sveopšte tame sastavljene od paleža, smrti i pljački, i da tako, sa vrhova prstiju, ugledaju nad tmurnom i sumornom stvarnošću, neku adekvatniju i prihvatljiviju budućnost.

Novi Pazar je, eto, imao sreće po tom pitanju.

Tek, prvi pisani izvori govore o ovom mestu već u petnaestom veku kada je i nastajalo, a govore i o dosta toga što podseća na red koji je vladao ovde. Pre svega se spominju sudovi, i to sudije iz više baza, i hrišćanskih, i muslimanskih, najverovatnije s obzirom na karakter jednog internacionalnog trgovačkog mesta koji je Novi Pazar već na početku svog funkcionisanja, poprimao.

Istina je da je svoje najslavnije dani u prošlosti, Novi Pazar doživeo sredinom sedamnaestog veka, i to u doba trgovinske dominacije kolonije dubrovačkih trgovaca koji su vešto koristili činjenicu da se Novi Pazar nalazi na trgovačkom putu od Dubrovnika do Niša , i istina je da je u tom smislu, a pogotovu u to doba, Novi Pazar pokazao da je opravdao svoje savršeno odabrano ime.

Nažalost, u potonjim vekovima, jedna druga istina pokazaće da ni ovakva trgovačka Meka nije imuna na destruktivne sile rata, pa je uz ratne pohode na ovim prostorima, a posebno one ustaničke i osvetničke prirode, došlo i do najvećih razaranja svega uspostavljenog u gradu do tada.

Posle toga, Novi Pazar iz nekoliko ratnih vihora izlazi kao bleda senka ne samo uticaja i statusa koji je imao, već i u demografskom i urbanističkom smislu.

Još jednom će, tokom devetnaestog veka, Novi Pazar doseći neke visine i statuse, ponajpre zahvaljujući svojim trgovačkim atributima i tradiciji, ali će se politika i rat umešani kao i uvek na ovim prostorima, postarati da se značaj ovog mesta ukroti do nivoa ispod regionalnog, i krajnje lokalnog u najboljem slučaju.

Pazarski Feniks tek krajem dvadesetog veka u svojoj savremenoj epohi, ponosno podiže glavu, i preuzima za sebe presto u tekstilnom svetu, ovoga puta šireći svoj trgovački duh i u proizvodnju, te su uz nakit, ćevape i mantije, farmerke postale jedan od simbola Novog Pazara.

No, ko ga po čemu raspoznaje i na šta god ko ga asocira, to će važiti dok prvi put ne kroči ovim ulicama...i tek posle tih koraka, svako će za sebe znati šta mu znači Novi Pazar, a grad sam po sebi kao da nudi bezbroj tih značenja od kojih samo treba da se čoveku nametne neko od njih...negde u koracima po kaldrimi ili pločama, pored starih kapija i česmi, pokraj saksija sa cvećem ili podno tvrđave, svejedno je...neki od tih koraka doneće to značenje već sami od sebe.

I, oprostiće mi moji čitaoci što sam se zaljubio u ovu zgradu....kako se izraziše u jednom sjajnom filmu - neodoljiva stara ruina.

Otud i nekoliko slika posvećenih baš toj zgradi.