Objektivom po Srbiji - Restoran Kanjon, ono čudo koje najmanje očekuješ, dok ga najviše priželjkuješ

Vodopad, brda, šume, mir i planinski vazduh.

Reklo bi se, dobar početak.

Ako ćemo biti precizni, ovo je odličan početak, momenat kada smo neminovno već na tragu jednog omanjeg čuda, negde u najlepšem krajoliku prirode jugozapadne Srbije.

Čudo je zapravo u tome da je čovek uspeo da se toliko pomiri sa prirodom, da je sebi prilagodio ono najbolje od nje, a da je nije poremetio niti uništio.

Učeni ljudi bi to nazvali održivim i ekološkim, turizmom i ugostiteljstvom, no mi ćemo ovde biti jednostavniji, ali i precizniji - restoran Kanjon, čudo u kome čovek nije uništio prirodu.

Šta bi danas jedan restoran, u kome se zakazuje poseta u udarnim danima u nedelji, a posebno u letnjim mesecima, trebalo da ima?

Veliki parking, kapacitetan restoran sa više ambijentalnih celina i obaveznom baštom, sadržaji unutar kompleksa, zabavni deo za decu, atrakcije u okolini koje se mogu obići tokom posete...i, možda sam nešto i propustio, no to će mi biti oprošteno, nadam se, jer pored zaista značajnog broja ugostiteljskih objekata koje sam video, nisam se preterano nikada udubljivao u njih, te mi možda i ponešto promakne.

U svakom slučaju, ovaj restoran ima solidan parking, posred njega protiče reka, a nad njom se nadvijaju i terase sa stolovima. Zanimljivo, ali to je ipak samo početak, naravno.

Prvenstveno riblji restoran, ali i sa širom ponudom baziranom i na telećim specijalitetima koje lično preferiram, nekako je i za očekivati da ima i vlastiti ribnjak, a mala vodenica na vrhu ribnjaka poput dekora, daje mu dodatni šmek. Posle ribnjaka, čeka nas i omanji zoo vrt u kome pored očekivanog ptičjeg fonda od pataka, pauna  i gusaka, te ostale domaće peradi, možemo pronaći i ponije i zečeve, što najmlađima zaista daje toliko interesantnog sadržaja, da je sigurno da će svi uživati u boravku ovde.

Neki zečevi kanda imaju i manire, pa su pušteni da slobodno pasu unaokolo, dok su drugi ipak u svojim kavezima pretežno.

Mini Zoo vrt je jedan odličan dodatni sadržaj, ali se njime ne završava spisak sadržaja u ovom restoranu.

Deca imaju dosta prostora za igru, a tu je i obavezni mobilijar. 

Naravno, moguće je i jahati ponija, ali i slikati se uz omanji vodopad, uživati u huku vode i njenoj svežini.

Dosta sadržaja u samom kompleksu, ali i sjajan pogled na Stari grad Mileševac i džamiju Hisardžik je svojevrsna pozivnica u avanturu da osvojimo upravo ove visine i predele.

Posle ručka, zapravo ovakva avanturica zvuči nezaobilazno.

Kome nije do avanture uskim putem do vrha, svakako će naći sebi sjajan ugođaj i u poseti fantastičnom manastiru Mileševa, ili se uputiti nešto dalje do vrhunskog doživljaja podno Slapova Sopotnice.

Poneko će uživati i u čarima Kilisure reke Mileševke, a nekome će i Prijepolje zadovoljiti znatiželju....jer, sve je to ovde nadohvat ruke, kada ustanemo od stola da protegnemo noge, prezasićenih čula koja su se nauživala u ovom malom čudu u kome je čovek očito uspeo zavoleti prirodu dovoljno da deluje kao da su partneri.

Čovek i priroda...znamo li puno takvih primera?

Objektivom po Srbiji - Banja Kanjiža, poznata banja od čudotvornog bunara nastala

Nekome će možda biti nejasan ovaj naslov.

Poznata banja?

Pa, to i nije čudno. Već smo se sretali sa poznatim banjama, čak i nekima iz antičkih vremena. Dakle, nije to nejasno u naslovu.

Mora onda biti reč o čudotvornom bunaru.

Pa, ima tu nečega vezanog za istoriju Narodnog parka u Kanjiži u sam osvit dvadesetog veka.

Nečeg čudotvornog što je nagrnulo iz zemlje kroz bunare.

Istorija kaže da sve počinje neke 1906. godine, no legenda se nadovezuje u taj period spominjući čudotvorno dejstvo jednog bunara. Legenda uplićući u priču i jednu ciganku koja je izlečila zglobove upravo čudotvornom vodom, kaže da su se i meštani počeli mazati blatom nastalom od ove vode.

Sa druge strane istorija poznaje priču o dva arteška bunara za napajanje stoke koji u jednom momentu nisu više imali kapacitet, te se od gradske vlasti zatražio novi, treći bunar.

Prilikom iskopavanja, iz trećeg bunara poteče žuta voda, ali i zapaljivi gas.

Dakle, van svake sumnje, odjednom je tu nastao čudotvorni bunar.

A, i kako drugačije...jer, u Vojvodini je ionako vrlo malo banja, a i generalno gledano, sve su bile već otkrivene, neke još iz antičkih vremena. Dakle, nije mineralna voda, već čudotvorna voda.

Tačnije, voda iz čudotvornog bunara, kako je pisalo na zelenim flašama koje su sadržale upravo ovu vodu, svega nekoliko godina po otkriću ovog čudotvornog bunara.

I tako su se isprepletale legenda i istorija, i tako je nastala vremenom i banja, na desnoj obali Tise.

No, nije to samo tako nastalo.

Prvo je usledila jedna neverovatna reakcija stanovništva, ali i gradskih vlasti, te je već naredne godine po otkriću, uz stvaranje pomenute legende, sagrađeno i nekoliko soba i kupatilskih jedinica, a potom se sve to dalje nadgrađivalo, pre svega jednim vizionarskim pristupom lokalnog vlasnika ciglane i crepane. Grunfeld Herman je organizovao lokalno stanovništvo zarad formiranja akcionarskog društva, a potom su preuzeli koncesije na trideset godina od gradske uprave, i u praskozorje Prvog svetskog rata, Banja je počela da živi svojim lečilišnim životom.

Logično, a posebno s obzirom na činjenicu da su terapijske metode sprovođene pod lekarskim nadzorom, za vreme rata su i ranjenici smeštani ovde na oporavak, dok se posle rata Banja, sada već proširena i osavremenjena, nalazila dosta visoko kotirana među ovakvim destinacijama u novonastaloj državi.

Dakako, Banju će dočekati još jedan rat, tokom koga će na osnovu istekle koncesije, banjsko lečilište biti vraćeno gardskoj vlasti, ali zapravo je ona istinska slava upravo tada i nastupila za Banju Kanjižu.

Naime, posle analize lekovitosti vode u Beogradu sredinom pedesetih, Banja postaje mesto u kome se leče i reumatske, ali i stomačne, pa i nervne tegobe, jer je voda pokazala terapeutska i lekovita svojstva na više funkcija tela.

Dalje se moglo ići samo u dva pravca - napred i gore. U slavu.

Danas je veći deo banjskih kapaciteta osavremenjen do nivoa jednog ugodnog i udobnog lečilišta, ali i mesta za odmor i uživanje. 

Park, bazen, šetališne staze, blizina keja uz reku, sve su to danas atributi koji će privući većinu Vojvođana, ali i Mađara iz susedne države, pa čak, eto, i neke kojima neće dvesta kilometara udaljenosti od prestonice, biti daleko za jedno uživanje na samom severu zemlje.

Da, ja uživam ovde, posebno u smeni novog i starog koja je ovde vidljiva upravo između starog, buržoaskog prizemnog i jednospratnog pansionskog kompleksa Abela, i višespratnog savremenog kompleksa čija je perjanica danas hotel Aquamarin. Nekome to možda nije takvo uživanje, ali upravo zato je šarolikost sadržaja glavni adut ove Banje, pa sam uveren da će većina nas pronaći ovde razlog za ponovni dolazak.

U svakom slučaju, Banja Kanjiža je tu, u svom neodoljivom mirnom, tihom i elegenatnom ruhu, spremna za avanturu tačno onda kada smo i mi spremni.