Objektivom po Srbiji - Banja Kanjiža, poznata banja od čudotvornog bunara nastala

Nekome će možda biti nejasan ovaj naslov.

Poznata banja?

Pa, to i nije čudno. Već smo se sretali sa poznatim banjama, čak i nekima iz antičkih vremena. Dakle, nije to nejasno u naslovu.

Mora onda biti reč o čudotvornom bunaru.

Pa, ima tu nečega vezanog za istoriju Narodnog parka u Kanjiži u sam osvit dvadesetog veka.

Nečeg čudotvornog što je nagrnulo iz zemlje kroz bunare.

Istorija kaže da sve počinje neke 1906. godine, no legenda se nadovezuje u taj period spominjući čudotvorno dejstvo jednog bunara. Legenda uplićući u priču i jednu ciganku koja je izlečila zglobove upravo čudotvornom vodom, kaže da su se i meštani počeli mazati blatom nastalom od ove vode.

Sa druge strane istorija poznaje priču o dva arteška bunara za napajanje stoke koji u jednom momentu nisu više imali kapacitet, te se od gradske vlasti zatražio novi, treći bunar.

Prilikom iskopavanja, iz trećeg bunara poteče žuta voda, ali i zapaljivi gas.

Dakle, van svake sumnje, odjednom je tu nastao čudotvorni bunar.

A, i kako drugačije...jer, u Vojvodini je ionako vrlo malo banja, a i generalno gledano, sve su bile već otkrivene, neke još iz antičkih vremena. Dakle, nije mineralna voda, već čudotvorna voda.

Tačnije, voda iz čudotvornog bunara, kako je pisalo na zelenim flašama koje su sadržale upravo ovu vodu, svega nekoliko godina po otkriću ovog čudotvornog bunara.

I tako su se isprepletale legenda i istorija, i tako je nastala vremenom i banja, na desnoj obali Tise.

No, nije to samo tako nastalo.

Prvo je usledila jedna neverovatna reakcija stanovništva, ali i gradskih vlasti, te je već naredne godine po otkriću, uz stvaranje pomenute legende, sagrađeno i nekoliko soba i kupatilskih jedinica, a potom se sve to dalje nadgrađivalo, pre svega jednim vizionarskim pristupom lokalnog vlasnika ciglane i crepane. Grunfeld Herman je organizovao lokalno stanovništvo zarad formiranja akcionarskog društva, a potom su preuzeli koncesije na trideset godina od gradske uprave, i u praskozorje Prvog svetskog rata, Banja je počela da živi svojim lečilišnim životom.

Logično, a posebno s obzirom na činjenicu da su terapijske metode sprovođene pod lekarskim nadzorom, za vreme rata su i ranjenici smeštani ovde na oporavak, dok se posle rata Banja, sada već proširena i osavremenjena, nalazila dosta visoko kotirana među ovakvim destinacijama u novonastaloj državi.

Dakako, Banju će dočekati još jedan rat, tokom koga će na osnovu istekle koncesije, banjsko lečilište biti vraćeno gardskoj vlasti, ali zapravo je ona istinska slava upravo tada i nastupila za Banju Kanjižu.

Naime, posle analize lekovitosti vode u Beogradu sredinom pedesetih, Banja postaje mesto u kome se leče i reumatske, ali i stomačne, pa i nervne tegobe, jer je voda pokazala terapeutska i lekovita svojstva na više funkcija tela.

Dalje se moglo ići samo u dva pravca - napred i gore. U slavu.

Danas je veći deo banjskih kapaciteta osavremenjen do nivoa jednog ugodnog i udobnog lečilišta, ali i mesta za odmor i uživanje. 

Park, bazen, šetališne staze, blizina keja uz reku, sve su to danas atributi koji će privući većinu Vojvođana, ali i Mađara iz susedne države, pa čak, eto, i neke kojima neće dvesta kilometara udaljenosti od prestonice, biti daleko za jedno uživanje na samom severu zemlje.

Da, ja uživam ovde, posebno u smeni novog i starog koja je ovde vidljiva upravo između starog, buržoaskog prizemnog i jednospratnog pansionskog kompleksa Abela, i višespratnog savremenog kompleksa čija je perjanica danas hotel Aquamarin. Nekome to možda nije takvo uživanje, ali upravo zato je šarolikost sadržaja glavni adut ove Banje, pa sam uveren da će većina nas pronaći ovde razlog za ponovni dolazak.

U svakom slučaju, Banja Kanjiža je tu, u svom neodoljivom mirnom, tihom i elegenatnom ruhu, spremna za avanturu tačno onda kada smo i mi spremni.