Objektivom po Srbiji - Manastir Mileševa, svetinja sačinjena od čvrste vere, neverovatnih legendi i istorije dostojne najvećih svetskih svetinja

Prve srpske države, srednjevekovna borba za autonomiju od Vizantije, za autonomiju Crkve, za uspostavljanje prve srpske dinastije, one koja će vek ipo vladati ovim područjima...sve su to činjenice vezane za jedan od najlepših i najznačajnijih srpskih manastira.

Manastir Mileševa zapravo je sazdan upravo od istorije i legendi, a vera, ona najtvrđa, očuvala ga je i svrstala u red onih manastira koji nikada nisu opusteli uprkos svemu što ih je snašlo.

Ili bar nije duže, no nakratko opusteo.

Veru je gradio, vera ga je i održala.

Vera u narod, čini mi se...jer, nekako mu to dodje i suština vere, ma kako da poimamo veru.

Stefan Nemanja započeo je dinastiju koju kasnije na neko vreme nastavlja njegov unuk Vladislav, te on podiže manastir na mestu pomno odabranom. 

U manastir doprema kosti i mošti svoga strica Rastka, već tada znamenitog Svetog Save, iz Trnova u Bugarskoj, želeći da ojača time veru svoga naroda, sahranjujući utemeljitelja Srpske pravoslavne crkve upravo tu, među vernike.

Na sličan način razmišljaće kasnije i Turci koji ruše manastir tokom šesnaestog veka, te odnose kosti Svetog Save da bi ih spalili na Vračaru. Želeli su da slome veru naroda odnoseći mu najveću svetinju u Beograd da bi je spalili.

Ne sanjaju da će time samo učvrstiti veru tog istog naroda, a manastir koji su poharali zapravo učiniti neuništivim, manastirom koji će sve izazove preživeti i dočekati svoju najveću slavu u današnjim danima.

I ne samo to, već će na mestu na kome su spalili kosti Svetoga Save, nastati najveći Hram Pravoslavlja na našim prostorima. Vera naroda samo je pojačana dovoljno da će jednog dana, prvo Prvim neverovatno hrabrim, a par godina potom i Drugim ustankom, u kome je hrabrost nadograđena mudrošću, upravo ponesen verom, taj narod proterati konačno tursku vlast.

Tako je narod verovao u Hram svoga duhovnog bića, a i taj Hram je verovao u narod. Takva vera je ispala dovoljno moćna da narod opstane, da Crkva opstane, i da njihovi Hramovi danas budu na ponos i ugled svima, uključiv i one koji veruju u druge bogove, kao i one koji ne veruju nijednom od bogova...

Ta vera je stasavala vekovima u Mileševi. Upravo ta vera.

To je istorija, ali pre te istorije, legenda govori o mestu na kome je Manastir podignut.

Da, radi se o obali reke Mileševke, i radi se o mestu na kome se priroda toliko raskomotila da je u stanju da opčini već pri prvom pogledu na nju, bilo da je reč o planini, reci ili pak veličanstvenim Slapovima Sopotnice.

Pa ipak, mesto, bar prema legendi, nije odabrano iz tog razloga.

Naime, pre Turaka, opasnost je vrebala i od drugih, pre svih od naoružanih i dobro obučenih profesionalnih ratnika onog doba, krstaških vitezova. Na svojim pohodima na i sa Bliskog istoka u svrhu odbrane Svete zemlje, često su pljačkali i ubijali po ovim krajevima.

U to doba, navodno je postojao snažan front sastavljen od domaćih vitezova koji su u jednom momentu postali Zaštitnici koplja Svetog Georgija. Ovo bratstvo koje je pre svega čuvalo Nemanjiće, upravo na mestu na kome će kasnije biti podignut manastir, čuvalo je Plaštanicu Isusa Hrista. Upravo tu značajnu relikviju namerili su ukrasti vitezovi Templari, i to ni više, ni manje, već njih stotinu.

Trojica vitezova branili su je do smrti, a kada je i poslednji Čuvar koplja Svetog Georgija pao, prema legendi se ukaza Beli anđeo Gavrilo koji je pokazivao prstom na Plaštenicu koja je nestajala na njihove oči u steni.

Legenda za legendu, no istorija poznaje i Mileševsku Plaštenicu koja je značajno kasnije dobijena kao dar Vojvode od Moldavije Aleksandra, koji je izvezla njegova supruga sa ćerkama. Usled progona Turaka, i ova relikvija je sakrivana i prenošena, oštećivana pa restaurirana, te je danas daleko odavde, čak u Zagrebu gde je izložena u Mitropoliji kao jedina plaštenica na kojoj je Isus Hrist prikazan otvorenih očiju.

Slavni dani istorije ovog manastira govoriće nam i o krunisanju Tvrtka I Kotromanića za kralja Srbije i Bosne, ali i o zanimljivom proglašavanju Stefana Vukčića za Hercega od Svetog Save, prema čemu je Hercegovina i dobila svoj današnji naziv.

Isti ti slavni dani Mileševa pripovedaju i o štampariji koja je ovde radila, kao i o značajnom freskoslikarstvu koje je ovde doseglo neke od svojih najviših dometa.

Mileševa i etimologija pored pomenute Hercegovine, pojašnjavaju i neke druge pojmove, poput pojma Metoha, odnosno Metohije, obzirom da Manastir Mileševa ima svoj metoh, odnosno poklon posed na kome se odvijaju ekonomske aktivnosti, ali i crkvena služba u Manastiru Svetog Kozme i Damjana na Zlataru.

Jedan od najfascinantnijih manastira u Srbiji, jedan od najveličanstvenijih po svojoj arhitekturi, istoriji, značaju...

Manastir sazdan od vere, istorije i legendi.