Objektivom po Srbiji - Manastir Jazak, malo starog i malo novog u savršenoj harmoniji

Mislim da je većina nas jednom u životu naišla na onu sudbinsku tačku u kojoj je kasnije spomatrala svoj život izdeljen u celine pre i nakon te tačke.

I nije preterano bitno možda ni šta je ta tačka, pa ni koliko je uticaja donela na naš život.

Jedini kriterijum za njeno vrednovanje je to da svoj život vidimo podeljeno posle te tačke.

Stari život, i novi život.

I, ne zvuči ni loše takav jedan presek.

Svakako nas može naterati da se zamislimo, navesti nas da više cenimo svoj životni put, i dovesti nas u istu ravan sa vlastitom zrelošću za koju smo odavno mislili da smo je dosegli, no pokazalo se da je ona čekala baš taj čas da se uspravi negde duboko u nama.

I moguće da je takav je dan pogled svakome od nas potreban. Stari ja, i novi ja...uz sve ono između.

Kada tako pomislim i na manastir do koga se lako stiže asvaltnim putem, na obroncima Fruške gore kojima dominira ime Jazak, nekako osetim da je to najbolji način da se sagleda i ovaj ženski manastir, koji nosi upravo taj naziv koji dominira ovim krajem.

Jazak.

Voda, selo, industrija...manastir.

Sve je ovde, a najlepši put vodi kroz obližnji Vrdnik, koji krasi još jedan sličan manastir, i to manastir koji deli i ime i sudbinu sa dosta poznatijim manastirom nekoliko stotina kilometara južnije.

I potom, posle dosta neočekivanih krivina za jedan put kroz Vojvodinu, tu smo.

Pred nama je izuzetno lep manastir Jazak, čuvar vere ali i lepote koja ga krasi, i što se vidi već na prvi pogled.

Parking, uredan i uređen, ali nenapadan, doneće i prve utiske i pre ulaska, jer odavno je parking postao podjednako važan detalj kao i pristupni put ili drugi elementi logistike, infrastrukture ili čak nekog trećeg sinonima za komformizam kojim smo se odavno opasali i ne nameravamo da ga ikada više razodenemo sa sebe.

I taj prvi utisak širokog parkinga, sugerisaće one sledeće, a prvi od narednih utisaka, obuhvatiće urednost, čistoću i gotovo savršeno uređenu unutrašnjost manastira.

I možda je upravo to trenutak kada treba naglasiti da sve to ima logike, ponajpre ako se sučimo sa činjenicom da ovde stojimo pred manastirom koji živi svoj novi život.

Novi manastir staroga naziva....i, manastir za neka nova vremena.

Da, u pitanju je novi manastir nastao svega dva kilometra južnije od onog čije ruševine danas prepoznajemo kao Stari Jazak.

Jedan stari manastir, čiji se nastanak može povezati sa samim početkom šesnaestog veka, nestao je tek kada je započeo njegov novi život u koji je doneo svoj naziv, ali i svete stvari, pre svih mošti drugog i poslednjeg srpskog cara, Uroša.

Čim je nova crkva postala funkcionalna, u prvoj polovini osamnaestog veka, staro manastirsko zdanje dobilo je sestrinstvo koje će brinuti o tom, sada ženskom manastiru.

No, sudbina manastira Stari Jazak ipak je bila da slavu i nastavak preda svom nasledniku, kao i naziv u kom neće biti prefiksa novi, već će to postati sada Manastir Jazak.

Naime, carska politika onog doba neće odoleti izazovima redukcije broja bogomolja u korist kvalitativnog pristupa Marije Terezije u kome se insistiralo na manjem broju bogomolja koje će biti materijalno bolje podržane, i Stari Jazak će po poslednji put zapusteti, što će biti propraćeno najverovatnije i planskim rušenjem.

Novi život manastira Jazak, definitivno se nadalje odvijao u znaku savremenijeg pristupa svemu, uključiv i organizaciju manastirskog života i rada.

Iako je manastir imao već svoj metoh, odnosno prnjavor, usmerena je veća pažnja na samoodrživosti manastira u godinama koje su usledile, dok se organizacija života ogledala u prostorijama konaka koji i danas okružuju manastir sa tri strane, dok je sa četvrte najintrigantniji detalj - zid.

Uprkos premisi novog života manastira nakon na izvestan način, zaista neslavnog starog života, Manastir je u potonjim decenijama i vekovima bio izložen brojnim, nemalim iskušenjima.

Već nakon objedinjavanja vojvođanskih prostranstava u novonastalu državu, čak dve stotine i pedeset hektara je oduzeto na nekih desetak godina u okviru agrarne reforme, no u ovom slučaju, ta se ideja pokazalo katastrofalnom.

Zapuštena zemlja vraćena je manastiru deceniju kasnije, no to je samo donelo novi izazov pred monahe, da vrate zemlji rodnost oplemenjivanjem i sistemskim uzgojem, te radom na rekultivizaciji.

Pa ipak, zlo koje će Drugi svetski rat doneti ovom manastiru, slično kao i ostalim fruškogorskim bogomoljama, neuporedivo je sa bilo kojim drugim periodima.

Sve zaraćene strane iskalile su svoj bes na ovom manastiru.

Dok su ga Nemci rasformirali uzimajući sa njega građu za svoje utvrde uglavnom bunkerskog tipa, a ustaše odnosile u svoju prestonicu sve vredno iz njega, dotle su ga partizanske jedinice uspele čak i zapaliti.

Da, mogla se i nakon tog rata pronaći poneka tačka iz koje je mogao nastati taj novi život manastira, ali autentičnost uporne borbe manastira Jazak da ostane očuvan u nepokolebivoj veri svojih monaha, možda bi bila marginalizovana na taj način.

I možda tada ne bismo ni mogli biti svesni kolike je žrtve ovaj manastir podnosio za svoj opstanak tokom svog drugog, novog života. A, to je verovatno nešto što ne bismo da nam promakne...

Sasvim je moguće da ovaj, danas ženski manastir, krasi nezvanična titula jednog od najlepših naših manastira, ne bi ni postao tako lep, da nije održao taj svojevrsni karakter koji je možda i najinspirativnji primer svojoj pastvi koju i dalje motiviše na veru koja je tolike vekove vezana za ovaj manastir, u oba svoja života...