Kao što sam i najavio u Prvom delu ovog članka o zaboravljenim i zapuštenim biserima arhitekture ali i slavne prošlosti Novog Kneževca, u ovom delu bih se okrenuo ka nasleđu porodice Talijan.
To nasleđe je zapravo ogromno, i daleko dalje dobacuje van zidina dvoraca i vila koje su za sobom ostavili, a ponešto se i danas može videti najdirektnije moguće, jer na najneposredniji način utiče na današnji izgled mesta, ali i njegovu kulturu življenja.
No, kako to i nalaže red, zaostavštinu ćemo sagledati i kroz materijalnu, i nematerijalnu, a zajedničko za obe je ideja dobročinstva i brige za opšte dobro, i nadasve određeno vizionarstvo.
Da, vizionarstvo je zaista neophodno ako želite da od nečeg što je donedavno bilo ništa, pustara, napravite nešto, i to nešto što će trajati, i o čemu će se pripovedati.
U svakom slučaju, dolaskom Andora kao prvog iz porodice u tadašnju Tursku Kanjižu, te njegovom ženidbom sa najstarijom ćerkom sa titulom i prezimenom Servijski - Šulpe, zapravo se samo još snažnije afirmisalo mesto kao svojevrsno okupljalište plemstva.
No, već njihova deca, kojih je bilo više, preuzeli su na sebe odgovornost za dalji razvoj i afirmaciju samog mesta, prevashodno blagodareći položajima do kojih su stigli u svojim državničkim karijerama.
I baš ta deca koja su potekla sa salaša koji su podigli njihovi roditelji na zemljišnom posedu, te nazvali Talijan Majur, će doseći neke visine do kojih su ih vodili vizionarstvo i osobine kojima su se isticali od drugih.
Bela će postati ministar poljoprivrede, a za vanredne zasluge biće od strane Carske administracije nagrađen titulom barona, čime je i svoju suprugu Mariju, znanu i kao praunuku Kneza Miloša Obrenovića, učiniti još plemenitijom, nadogradivši joj plemićku stalešku titulu sa kojom je stupila u brak.
Marija se, kao ni njen suprug, nije zadržala na činu sticanja titule baronice, već je uspela da osvoji brojna priznanja i nagrade izlažući po sajmovima kontinentalnog karaktera sadnice iz svog rasadnika prosto nazvanim Marijina voćna Plantaža.
Neko je nagrađen prirodnim darom da sve što u životu napravi, zapravo postane spomenikom njegovoj veličini, a u Turskoj Kanjiži nicalo je sve više i više spomenika koji su nastajali na opšte dobro, pod dirigentskom palicom, ali pre svega zalaganjem i inicijativama čudesne plemićke porodice.
Stoga nije ni za čuditi se da su u to vreme nastali i kapitalni objekti poput zgrada opštinske uprave ili sreskog suda, ali i bolnica, zabavišta, železnička stanica i druge. Poseban primer vizionarskog načina gledanja na svoje mesto, očitavala se u činjenici da su i fabriku svile doveli u svoje mesto, a uz to i osnovali i štedionicu i vodnu zadrugu, ne bi li zaokružili privredna kretanja u budućem Novom Kneževcu.
Da, malo je reći da su ovo bile zlatne godine za razvoj mesta, godine u kojima se osim plemstva po kome je već bilo poodavno prepoznato, malo i relativno mlado mesto na levoj obali Tise, počelo prepoznavati i po izvanrednom napretku i razvoju koji je počivao na plećima pre svega dvojice potomaka porodice Talijan.
I, da se ne bismo pitali previše, drugo ime osim Bele, jeste Emil.
Sreski načelnik svoga doba, ona snažna ličnost koja je videla gde su mogući dometi svog mesta, te videla i preko međe dvorca na obali reke koji su kao prvi napravili njegovi roditelji sredinom devetnaestog veka, a koji je danas u lokalnom žargonu poznat kao Tepihara.
Nažalost, talas konfiskacija, eksproprijacija, revolucionarnih ideja o socijalnoj pravdi i drugih izgovora pod čijim su okriljem nestajali rezultati rada i truda generacija uspešnih, nije zaobišla ni dvorac porodice Talijan, ali i druge njihove zgrade i zemljišne posede. U prvom talasu po završetku Prvog, a u sledećem talasu nakon preuzimanja vlasti u državi po završetku Drugog svetskog rata.
Sila je sa jedne strane stola sedela i čistila sve sa talona čvrstom i surovom, a pre svega naoružanom rukom. Od stola su polako odlazili igrači shvatajući da su svi štihovi u tim naoružanim rukama, i da se prazne karte koje su držali u rukama, mogu samo tiho spustiti na sto i što nečujnije napustiti prostoriju...
Istina, ako bismo zanemarili individualne pljačke inventara, kapitalni objekti poput dvoraca dobijali su neku namenu, pa ako je neka uteha stvaraocima kakvi su bili Bela i Emil Talijan, u njihovoj nekadašnjoj porodičnoj kući profunkcionisala je i fabrika tepiha Banaćanka donoseći platu brojnim zaposlenima i njihovim porodicama.
Preciznije rečeno, bilo je reč o industriji ručno čvorovanih tepiha, dakle, radilo se o svojevrsnoj avangardi u ovoj industrijskoj grani.
Prizemlje sa delimično povišenim potkrovljem, zapravo je taj najkraći opis na osnovu koga bismo mogli prepoznati danas napuštenu poveću građevinu na samoj obali Tise, u parku dvoraca.
Zub vremena jeste učinio svoje, ali kvalitetno građena zgrada odoleva uprkos činjenici da je industrijska proizvodnja, a sa njom i kakvo - takvo održavanje koje ju je pratilo, iščezlo odavno.
No, već prvi pogled na objekat dovodi nam u maštu kako je to bilo živeti pored keja, sa žućkastim kandelabrima, u parku u kome su sve sami dvorci...
I baš ta slika koja nam se stvori pred očima, vratiće nas na doprinos braće Talijan svom mestu, jer zapravo baš u njihovo doba su nastali i kej, ali i gasno osvetljenje, te je započeta i elektrifikacija.
Štaviše, to je samo početak nabrajanja zaveštanja koje su ostavili za sobom, zaloga koji nijedna naoružana nasilna revolucionarna ruka nije uspela da makne sa talona istorije.
Na tom talonu su osim keja i osvetljenja, i kaldrma u glavnoj ulici koja je značajno doprinela kvalitetu života u mestu, možda podjednako dobro kao i dom za stare i nemoćne, kao i pontonski most kojim je premošćena moćna reka, te je time i Turska Kanjiža dovela ovde mnogobrojne putnike i trgovce.
Čak i taj park sa dvorcima, kao i brojni zeleni drvoredi koji danas oplemenjuju sliku Novog Kneževca, zapravo su delo izuzetne želje i entuzijazma pre svega Emila Talijana, poznatog lovca, ali i svetskog putnika koji je inspiraciju za uređenje svog mesta nalazio u najegzotičnijim biljnim vrstama na svojim putovanjima, kojima je docnije obogaćivao ulice i park u mestu.
Iako njegova, kao i priča njegovog doma, ne završava ni blizu poletno i srećno kako je nastajala, to je priča o zaveštanju braće Talijan koje je ostalo na talonu istorije, zaveštanje koje ni najjači štihovi u nasilnim rukama pobednika rata, nisu uspele da uklone.
A, eto, verovatno je bilo dovoljno da se tom zaveštanju poklone, i oduže mu se očuvanjem.
Ne, ni to nisu uspele, ruke su bile grube, otimačke, i bez sposobnosti da razumeju.
Raznele su i odnele sve što su mogle da shvate a park i drvored, eto, nisu razumele, tu vrsta zaveštanja zato i nisu upropastile. Lepota im se provukla ispod radara, srećom, i u njoj ipak uživaju i pokoljenja gotovo dva veka docnije...
Нема коментара:
Постави коментар