Novi Kneževac i već nadaleko čuveni park pokraj Keja uz Tisu...
Začudo, ovo nije jedino mesto na kome možemo pronaći istoriju i arhitekturu vrednu divljenja u ovom gradiću koji kao da je prepun toga. No, sve je to zaista povezano ipak uz onaj park, i neka plemićka imena koja su zapravo i podigla ovo mesto, te ga zauvek obeležila.
Grbovi i prezimena Servijskih, Maldegena, Fajliča ili Šulpe utkani su u gotovo svaki pedalj mesta koje iz novije istorije prepoznajemo kao kraljevstvo crvene paprike u prahu, ali uz prezime Talijan ovde se vezuje gotovo sve. I, možda se neko neće složiti, ali ipak je ovo najvažnije prezime koje je obeležilo kneževačku istoriju.
Istini za volju, istoriju Turske Kanjiže, kako se u njihovo doba zvalo mesto.
Pa ipak, prezime Talijan nekako je došlo u ovaj kraj na onaj isti način, na koji je svojevremeno Turska Kanjiža postala svojevrstan regionalni centar plemstva koga je, ako ćemo posmatrati prema broju stanovnika, imalo verovatno najviše. A ženidbe i udaje su, slično kao i u većini slučajeva, dovele i ovo plemstvo na levu obalu Tise, gde je ponešto dobijeno u miraz, obogatilo novom, većom zaostavštinom, kako materijalnom, tako i onom drugom, daleko humanijom.
I, ako pogledamo u početak porodice Talijan u ovom kraju, planeta će se zavrteti sve do severa Italije odakle bi, prema nepotvrđenom uverenju istoričara, trebala biti izvorna postojbina ove porodice. Žudeći za društvenim statusom, ali i životom koji ovaj status donosi u vreme kada plemstvo zahvaljujući zemljišnim posedima još uvek lepo živi, dvojica braće zameniće rodnu Italiju za sever Austrije. Tamo će, pak, steći i plemićku titulu, a ponovo prema nepotvrđenim istorijskim izvorima, tu će titulu nesrećnim sticajem okolnosti izgubiti.
Tačnije, izgubiće dokaz o njoj.
U nastojanju da ponovo pribave dokaz, odnosno ukaz Cara o svom plemićkom statusu, upravo će do izražaja doći i dobročinstvo koje je nekako, bilo i ostalo vezano za prezime Talijan.
Čak je i prezime svojevrsna nepoznanica, već se veruje da su im ga nametnuli meštani austrijskih krajeva u kojima su braća u to doba boravila, tvoreći prezime prema njihovom poreklu.
I, tako je postavljena istorijska pozornica na kojoj su svoju ulogu preuzeli potomci plemićke loze Talijan.
Mađarska pobuna sredinom devetnaestog veka, dovela je po dužnosti, pukovnika austrijske vojske Andora Talijana u banatske krajeve, i time je ova plemićka loza sa obnovljenim dokazima o tome, stigla i do dvora Serijskih, odnosno Šulpe.
Udvaranje u pauzama ratovanja, jednako je dobro išlo ovom visokom oficiru kao i strojevi korak na egzirciru, ili juriš na utvrđene rovove, jer nakon nekoliko balova i šetnji uz reku, kao i parkom koji je opkoljavao dvorce već nikle u Turskoj Kanjiži, začula su se i svadbena zvona.
Jedan od sedmorice braće Talijan plemićkoga roda, isprosio je najstariju ćerku Katarine Šulpe, pratilje Đorđa Servijskog, koga danas istorija vidi kao rodonačelnika ovako guste plemićke populacije koja je zaživela u ovoj varoši na severu Banata.
U nastavku, odnosno Drugom delu ove priče o zaboravljenim dvorcima Novog Kneževca, nešto detaljnije ćemo upoznati sve uspehe koje su ostvarila deca ovog para, a sada ćemo preskočiti nekoliko stranica i pred same korice se zaustaviti na kraju ove priče, kod Grobnice koja svojom gracioznošću prevazilazi svoju namenu, i sa punim se pravom smešta među arhitektonske virtuoznosti kao svojevrstan apsolutni sklad između nečeg bogatog, a nenametljivog, skromnog ali istovremeno i dostojanstvenog, javnog i na javnom mestu ali sa gotovo svetovnom snagom koja izbija iz svake cigle od koje je sazdana.
Da, grobnica se nalazi na javnom, prostom varošanskom groblju, i ističe se svim navedenim karakteristikama.
Zub vremena i intenzivni nemar apsolutno su nametnuli rezultat svog dejstva već na prvi pogled, no onaj drugi pogled zapravo govori sve.
Ne, neće još ko zna koliko dugo ni vreme, ni nemar uništiti lepotu, dostojanstvenost i gracioznost poslednje zaostavštine Talijanovih.
Poput poruke ispisane nevidljivim mastilom nekakvim, ta se misao uspeva očitati na svakoj od četiri strane ove grobnice, i to već posle tog famoznog drugog pogleda. Drugog, da, ali i dugog...dugog pogleda koji nikako da se skrene sa nevelike otmene građevine.
Нема коментара:
Постави коментар