Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

понедељак, 21. новембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Vodopad Soko, jedna od novootkrivenih atrakcija Radan planine

 Prelepa Radan planina.

Nikada nisam shvatio njene granice kao planine, a prestao sam da pokušavam to onda kada sam spoznao bezgraničnost njene lepote. I, čemu onda traganje za granicama na takvoj planini, zapravo...suvišno je.

Ono što nikada nisam prestao jeste da se divim ovoj planini, posećujem je, i otkrivam njene skrivene kutke, a nagrada kojom me svaki put ta planina obraduje, uvek je fantastična.

Najzvezdanije nebo na svetu, kažu, ima baš ova planina.

No, pored toga zaista ima još toliko toga što čeka da bude otkriveno, prepoznato i predstavljeno, i uz sve to, eto nama i vodopada.

Jednog od dva za koje se do sada zna.

Onaj veći vodopad je na suprotnoj strani planine, iako gledano sa tog najzvezdanijeg neba na svetu, ne deluje da su međusobno previše udaljeni. Da, putevi su ključna razlika, te tako kada stignemo do ovog manjeg, od šest metara visine i lepote, više i ne pomišljamo o onom od četrdeset metara, jer bi nam trebalo gotovo pola dana automobilom do tamo i nazad.

Relativnost udaljenosti o kojoj sam malopre pisao, može se komotno primeniti i na relativnost visine.

Kada spomenemo šest metara visine, ne deluje baš kao da samo na Nijagarinim vodopadima zaista, ali je ambijent takav, da zaista deluje kako je nepotreban ma i jedan jedini metar više na vodopadu Soko.

Ionako se sam vodopad nalazi na nešto više od 660 metara nadmorske visine, te su i svi ti visinski rezultati zapravo relativni. I, na koncu, kada se stigne na ovo mesto, shvatimo da je svaki podatak sem direktnog putokaza do ovog mesta, ne samo relativan, već i suvišan.

Da, pričamo o lepoti koja opija, i tiho za nama zatvara vrata sveta iz kojeg smo zakoračili u ovaj svet.

Svet u kome i dalje priroda vlada.

Svet u kome se prisustvo čoveka ogleda samo u tome što pomaže prirodi da i dalje vlada.

Svet u čijem je centru jedan vodopad, jezerce pod njim, i jedan od najlepših vodotokova koji sam ikada video.

Jedan omanji svet čuda, nedaleko od mesta na kome se naš predstavnik svojevremeno borio da uđe među nova svetska čuda, Đavolje varoši.

I, ne znam da li je neko nazvao Radan planinom čuda, ali ako i jeste, verujem da nije pogrešio.

Jedno od najsvežije otkrivenih čuda, jeste upravo vodopad Soko.


Ono što je ponekad teško, ovaj put nije. 

Reč je o odluci šta je lepše: put do vodopada ili sam vodopad.

Put do vodopada je nesumnjivi šampion ove kategorije. Makar u zlatnu jesen, jer nisam siguran kakvom bi me slikom počastila zima, ili još više proleće na vodopadu....tako da se ograđujem na jesen.

Put je poput nečega što zamišljamo u svojim najbajkovitijim snovima. Jedna od najlepših staza kojima sam kročio u Srbiji, a definitivno sam do danas kročio mnogim stazama, od kojih je većina fantastična.

Moguće da je i jesen kriva, kao u jednoj od lepših balada, ali...utisak je tu.

Zlatnim opalim lišćem prekriven je veći deo potočića uz koji ide staza iz snova, gotovo nimalo naporna, a istovremeno takva da stvara nekakav asketski osećaj dok uz nju hodamo.

I hodamo, i preskačemo potok, i zastajemo da uslikamo, ili tek tako....da se nauživamo prirode oko nas, potajno se negde nadajući u sebi da ćemo se makar na trenutak stopiti sa njom.

Svako malo, poneko jezerce, ili prelaz, mostić, oborena, gotovo savršeno ravna stabla, poneko toliko visoko, a zastrašujuće je kada vidiš da ga je neka prirodna sila izvalila iz korena.

Pečurke posvuda.

Perfektno idu kao konstrast uz opalo lišće.

I taman kada shvatiš da već drugi put uživaš u ovakvom prizoru, odjednom se prekida bajka, a ovaj put, baš kao i u dolasku, nevidljiva vrata se za nama zatvaraju nečujno.

Da, tu je prostrani parking, i bajkovitih 650 metara koje smo dva puta peške prešli osvajajući vodopad Soko, ostaju za nama poput prelepe i neizbrisive uspomene. I, ako nećemo da produžimo putem dalje do crkve Lazarice, onda se vraćamo kolima nepuna dva ipo kilometra do Prolom banje, a zatim i dalje, ka Kuršumliji ili Prokuplju, i posle kud nas dalje put odvede.

I tu negde na tom putu, dok utisci tek počinju da se sležu, lagano se sklapaju i korice ove priče, spremne da se bezbroj puta ponovo otvore, i puste uspomenama da nas ponesu ka jednoj od najvećih lepota, jedne od najlepših planina, u jednoj od najlepših zemalja na planeti...













































Нема коментара:

Постави коментар