Bilo je to u nekoj zemlji seljaka...
Na tom brdovitom i nemirnom Balkanu, reče večitim stihovima najveća srpska pesnikinja posvećujući poetski omaž ratnoj tragediji koja je odnela gotovo tri hiljade nevinih ljudi i dece.
Nemačka okupaciona odmazda kao da je tražila to prvo mesto po svireposti takmičeći se naprosto sa sličnim zločinima po Srbiji te davne 1941. godine.
Kragujevac je tog oktobra zavijen u crno.zbog napada partizana i četnika u jednoj od retkih zajednički akcija u kojoj je desetak nemačkih vojnika stradalo, a dosta više ih je ranjeno.
I potom, streljanje.
Prvo po selima, a zatim i u Kragujevcu.
Masovna streljanja, poslednje poruke, jedno sećanje na stravičnu sudbinu i bezbroj molitvi da se nikada više ne ponovi.
I Večni plamen.
Muzej. Spomen park.
Čuveni spomenik. Venci podno njega. Humke, tridesetak masovnih humki, obrasli novom, svežom travom koja se uredno održava.
Simboli prošlosti. Molitve za budućnost.
Oprez i nezaborav. Putokazi za sadašnjost.
Strašan kraj za maturante koji nikada nisu dospeli do maturskog plesa, ali i koraci valcera nekih novih maturanata, generacija koje dolaze decenijama u ovaj Spomen park da se poklone žrtvama koje nisu imale veze sa ratom.
Koje su samo došle na nastavu tog dana.
I ti koraci nekih budućih maturskih valcera odavno su snaga koja ne dozvoljava da se ikada zaborave oni koji su svoj spokoj i pre mature pronašli u utrinama šumaričkih potoka, sjedinjenim ispod raširenih krila veličanstvenog spomenika.
Muzej je nastao kasnije, zapravo.
Jer, pre njega je podignut spomenik kao izraz najdubljeg prijateljstva jednog rumunskog grada.
A, pre njega je nastalo spomen područje.
I pre svega toga nastao je muk.
Težak, dugačak, dubok.
I negde kasnije, u praskozorje nekih novih nada, rodio se iznova život.
Željen i iščekivan.
Život dostojan živih, dostojan mladih, dostojan radnih.
Kragujevac je preživeo, a potom i oživeo.
I, koliko god se semantika u tome uplitala strasno sa simbolikom, upravo tim redosledom se i razvio Kragujevac. Preživeo, a potom i oživeo.
I to sve samo da bi živeo.
I živi.
Na svom malom moru.
Na Šumaričkom jezeru.
Uređene plaže, sadržaji, smeh i cika. U hladu šumice koja okružuje jezero, mnogi su ispružili hrabro ruke i zaplivali po prvi put u životu. Hrabro. Pobednički.
Mnogi su i ispružili ruke jedno drugom pa zakoračili sa rukom u ruci kroz život.
Jednako po prvi put. Jednako hrabro i pobednički.
Za život. I kroz život. Koraci mladih Kragujevčana danas su tu, grabe u svoju budućnost jer su svesni posebnosti koju simboliše upravo kompleks Šumarice.
Spomenik tragediji, ali i hotelsko kongresni resursi, a potom i pravi mali letnji raj na jezeru.
Sve je tu, na jednom mestu, u trenutku odsečenom od vremena, zamrznutom u oku posmatrača.
Prošlost, sadašnjost i budućnost.
Od prve srpske skupštinske zgrade, preko nekih čuvenih prvih industrijskih iskoraka, pa preko jedinog domaćeg akvarijuma, sve do fantastičnog preseka vremena u Šumaricama, ovde je sve ono što je odlučnim mladim ljudima potrebno da osvoje ovaj svet koji ih čeka tiho raširenih ruku, sa svim svojim izazovima, pretanjama i lovorikama koje će sresti na svom putu u zrelost.
Нема коментара:
Постави коментар