lancia88: Objektivom po Srbiji - Peglana kobasica, roštilj i ćilimi, Pirot u tri reči opisan

Tri reči nije dovoljno za opis Pirota, svakako, ali jeste za aoscijaciju većini ljudi.

I, tvrd dinar, kažu.

I pečena jagnjetina sa Stare planine.

A i đubrek, koji se, kažu, ipak značajno razlikuje od Pirotskog kačkavalja.

i opet, ima još toga, itekako, što Pirot čini zanimljivim, i definiše ga kao grad, ili bolje rečeno, kao kraj.

Kao nekakvu celinu.

Štošta ima Pirot, i zbog koječega valja skrenuti ovoliko na Jugoistok Srbije, ali zbog čega god da se odlučimo da dođemo, svakako ćemo upravo time, a i mnogočime iz širokog asortimana zanimljivosti ovog grada, biti nagrađeni.

Doduše...da ne preteram sa hvalom, jer ako poželimo u Muzej Ponišavlja, ta bi nagrada mogla biti upitna.

Jedina mrlja u poseti ovom gradu, izvesna je baš ovde, u zgradi koju su mnogi gledaoci upoznali kroz film Zona Zamfirova, jer je baš ovde snimano. No, sve drugo kao da se uroti protiv namernika i posetioca, tako da poseta ovom muzeju možda nije baš najbolja ideja, ili čak jeste, ako smo spremni da pre svega tragamo za ovim vrlo loše označenim, ali zato veoma dobro sakrivenim zdanjem (a pomoć prijatelja zatražena na ulici, veoma je upitna, i češće je bolje odigrati na pola-pola pomoć da ne biste lutalo naokolo prema uputstvima koja dobijete na ulici). Nakon toga imaćemo posla i sa osobljem Muzeja, a to je već posebna priča, onog tipa kakve ne želim pričati.

No, ako tu jednu mrlju zanemarimo, Pirot je definitivno grad koji treba posetiti.

Jedan savremen centar grada koji se nije odrekao svojih osobenosti dok se preobražavao u jedan moderan epicentar društvenih dešavanja, ponudiće dosta toga raznovrsnog.

Naravno, pre svega je tu gastronomska ponuda na koju su svi ovde ponosni, i to sa naglaskom na roštilj, pre svega. Dakako, Leskovac je možda i poznatiji po roštilju, no ovde to nikoga ne dotiče.

Ako pitate Piroćance, ta dilema ne postoji. Njihov roštilj je najbolji.

Ambijent koji je vremenom pretvaran iz tradicionalnog turskog ambijenta u savremene obrise grada sa širokim trgovima, šetalištem sa kafićima i baštama modernog izgleda, zapravo je izuzetan primer uspešne metamorfoze, gotovo neprimetne, koja se dešava tako da ničega ne nedostaje, a skoro sve se modernizuje.

Danas su u gradu vidljivi uplivi savremenog, toliko lepo uklopljeni, da ništa zapravo i nije narušeno.

Nekako se pažljivo pristupa tome, makar naizgled, pa je tako sa jedne strane Nišave naglasak na modernijem, dok je sa druge strane, uz Autobusku stanicu i Spomenik junacima Ratova za oslobođenje Srbije, preovladajući stil tradicionalni koji krije u sebi i pijacu, ali i mnoštvo zanatskih radnjica, kao i nekih poznatih starih kafana.

I, legenda, ona savremena legenda koju neretko nazivamo i vicem, kaže da su se odnekud srela dvojica Piroćanaca koji se decenijama nisu videli jer ih je život razdvojio, i tako odlučili da prošetaju čaršijom, te negde da sednu na kafu. Šetavši tako, i odmeravajući pritom savremene kafiće sa skupim cenovnicima, libiše se da sednu shvatajući da će i cena biti u skladu sa enteriijerom. Pričaju, šetaju, pa počelo da ponestaje i snage i tema, i odjednom, kao spas, iskrsnu i neka stara kafanica i poznati ambijent u kome ne može kafa biti skupa nikako. I, tačno tako i bi, kada sedoše, videše da je kafa nekih sjajnih 50 dinara, popiše je kao gospoda, ali kada dođe vreme da se plati, obojica se hvataju za novčanik.

Ne htede nijedan da propusti priliku da počasti tako jeftinom kafom, računavši da onaj ko ostane dužan tu čast, sledeći put možda bude morao mnogo više da plati, na nekom drugom mestu. Neugodna situacija koju pokušaše da reše tako što će u bure sa vodom koje je stajalo u kraju bašte, da zarone glavu, pa ko duže izdrži, platiće tu jeftinu kafu. I zaroniše stari drugovi glavu, drži dah jedan, ali drži i drugi...i - udaviše se....

Šalu na stranu, Pirot je odavno postao grad koji je svestan da se nalazi na putu, i da njegova geografija u dolini Nišave, zapravo i predstavlja njegovu najvažniju perspektivu.

Ovaj put se u vreme Antike i rimskih osvajanja nazivao Via Militaris, obzirom da je korišten za prolazak vojske uglavnom, no kasnije se vojnička ruta polako počela smenjivati i sa trgovačkom, te je nastanak grada zapravo i vezan za takav period, u kome je sada dolina Nišave i teritorija današnjeg Pirota, bilo na Carigradskom drumu.

Turska osvajanja i prodor na Balkan tokom srednjevekovne srpske i bugarske države, učinila su da se u razdoblju između Maričke i kosovske bitke podiži više utvrđenja, te je tako i na mestu današnjeg Pirota, u manjem fortifikacijskom kompleksu, niklo i utvrđenje poznato i kao Momčilov grad, kako se, između ostalih naziva, zvao svojevremeno Pirot.

Zanimljivo je da je i u antičko doba nazivan Turres što znači kula, ali sam vojni značaj Pirota nikada zapravo nije ni bio velik. Naprotiv, par godina pre bitke na Kosovu su ga osvojili Turci oružjem, ali su ga ubrzo na isti način i izgubili, te je dalje upravljanje ovim utvrđenjem postalo više političko negoli vojno pitanje, i značaj Pirota u nekom vojničkom smislu potpuno je prestao iako je zapravo korišten gotovo šest vekova za smeštaj vojnih posada onih koji su gospodarili ovim krajevima.

No, time dolazimo i do onog drugog, pretežno trgovačkog i zanatskog značaja koji je kroz istoriju obeležio Pirot. Upravo tursko zaposedanje ovih krajeva, daće priliku za razmahivanje zanatstva i trgovine u Pirotu, počev od Karavansaraja podignutog u gradu za odmor trgovačkih transporta, pa nadalje kroz doseljavanje Turaka zanatlija i trgovaca koji su na ovim prostorima zamenili nekadašnje rimske i grčke.

Napredak grada definitivno je od tada počivao na njegovoj ekonomiji, a ekonomija je zasnovana na njegovom geografskom položaju kao važnom saobraćajnom čvorištu tadašnje turske države.

Mešanje stanovništva donelo je i mešanje svega što jednom živahnom mestu u razvoju treba, pa se paralelno sa zanatima, ovo mesto pročulo i po gastronomiji, uglavnom baziranoj na ispaši stoke na okolnim područjima koja ju je i učinila svojestvenom i poznatom.

Zbog toga se danas ne treba čuditi što su neki od najskupljih specijaliteta sa tih pašnjaka poneli pečat pirotskog autentičnog proizvoda.

Peglana kobasica i pirotski kačkavalj odavno su brendovi koji su prevazišli državne granice, a iako danas ćilimarstvo polako nestaje pred ekonomskom logikom industrijske proizvodnje, roštilj je sinonim za Pirot, koji veoma uspešno menja nestajući ćilim.

Pirot je tu, i teško da će ikoga razočarati.

Pirot je ne samo tu, već je i rešen da tu ostane, i stalno se uzdiže na prste tražeći neke nove visine, pre svega na turističkom nebu Srbije.

Parkovska arhitektura koja okružuje obnovljeni Pirotski grad, donela je i neke nove spojeve modernističkog i tradicionalnog, pre svega u sjajnom ambijentalnom uklapanju u kome nije narušen izgled Podgrađa pirotske tvrđave, već je obogaćen savremenim funkcionalnim sadržajima poput mobilijara za decu, klupa za odmor, staza za šetanje po kocki od koje se ne lome štikle, ali i neobičnom skulpturom viteza koja zahteva trenutak pažnje, i par trenutaka razmišljanja potom...

Osavremenjena celina centra grada, najuočljivija je kroz moderan hotel i komplese tržnih centara oko njega, ali i zgradu pošte u sličnom stilu, dok su savremene skulpture, parkovske površine i fontane, našle svoje mesto kraj jedne od brojnih starih česama sa početka dvadesetog veka.

Arhitektura koja jasno priča o prošlosti i razvoju Pirota, nudi nam brojne građevine koje u širokim ulicama ponosno, sa sjajnim obnovljenim fasadama, čine kompaktni i neodvojivi deo celine u savršenom skladu kontrasta tradicionalnog i modernog koji je možda i najznačajnije obeležje Pirota.