I, ne...neka nikoga ne zbuni naslov, jer ne radi se zaista o ostatku Panonskog mora, jer Moharač je pre svega potok, i na najpogodnijem mestu pregrađen, napravio je jezero uz pomoć čoveka, ali milenijumima nakon Panonskog mora.
Ne, nije to deo Panonskog mora, ali nemogućnost mirenja za tim nestalim morem, možda može da se sagleda i kroz Jezero Moharač.
Jer, otkud toliko jezera na Fruškoj Gori, kao da Sremu nije dovoljno vode već prirodnim putem, obzirom da ga najvećim delom definišu baš tokovi Dunava i Save, osim ako ipak nije u pitanju nekakva žal za nestalim, i nedočekanim morem?
Naravno, šalim se na račun tolikog broja jezera, ali svakako i odajem priznanje Sremcima za toliku neutaživu žeđ za mestima za kupanje, pecanje, ili samo šetanje prašnjavim, šumovitim, a ponekud i šljunkovitim uređenim obalama oko kojih u skoro nestvarnom skladu skupa rastu vrbe, trska, kukuruzi...
Zaista impozantan broj jezera ukrasio je obronke Fruške Gore, te kada dođeš na jedno, ne možeš da ne pomeneš i neko drugo, obližnje, na koje, opet, vredi skoknuti i pokloniti mu neki svoj sat života, preuzimajući zauzvrat neke decenije zadovoljstva koje su ga gradile, kao da su samo čekale nas da ga preuzmemo.
Zadovoljstva, da, ovakvog, onakvog, i ma kako da definišemo zadovoljstvo, ova jezera nam ga čuvaju i daruju, nesebično, i sa jednom jedinom željom zauzvrat - pamti me i opet mi dođi.
Stoga nije neobično što se i kraj Erdevika, koji je najbliže mesto Moharaču, nalazi i jezero Bruje, a tek koja desetina minuta vožnje dalje, i jezero Vranjaš na jednu, odnosno jezero Sot na drugu stranu sveta u odnosu na Moharač.
I, svako od njih ima svoju priču za nas, priču koju nam šapuće vetrićem kroz krošnje, trske ili kukuruza, ili tihim zapljuskivanjem talasića koji ponekad zaista zvuče onako...pa, baš kao morski.
Samo treba podesiti senzore koje imamo u uhu na duboko, opušteno i lepo...i, eto tog zvuka, eto tog šapata, i eto te priče.
A, priča koja se slovima i fotografijama može ispričati je daleko sažetija, i verujem da je samo uvod u onu pravu priču koju samo jezero može da ispriča.
Dakle, već smo zaključili da nema nikakve posebne mistike i veze sa praistorijskim morem, ali talasi, šljunkovita obala, pa i školjke na njoj, mogli bi nekome zaintrigirati maštu.
No, desetak metara dubine ne zvuči baš morski, naravno, kao ni tristotinjak metara širine koje odvažniji mlađi kupači savladavaju poput nekog značajnog statusnog izazova u letnjim sezonama.
Svakako da drugačije zvuči dva ipo kilometra dužine jezera, posebno ako ga se pokuša obići delimično uređenim takozvanim letnjim putem, i na momente, zbog relativno strme i šumom obrasle obale, takva šetnja predstavlja i svojevrsnu avanturu, no, i sa time smo ipak daleko od mora.
Pa ipak, ukoliko svoja čula podesimo više u smeru ka mašti, moglo bi nam se pričiniti da vidimo i školjke na žalu, a kada se bolje zagledamo, videćemo ih još...
No, ovom jezeru nije namena da nam stvara iluzije, već eventualno zagolica maštu, a sva čula će nam ipak preuzeti bogati zelenožuti pejzaži, kao savršen kontrast plavoj boji jezera koju tek s vremena na vreme porodica labudova prošara belinom svojih krila.
Nešto što je svojevremeno ljudskom rukom stvoreno za melioraciju okolnih oranica i njiva, zaista je doživelo ozbiljan preobražaj u sjajan skup rekreativnih sadržaja od kojih je, istina, najizrazitiji onaj ribolovni.
Pecaroši su, zapravo, na skoro svim jezerima, neizostavni, i najuporniji, kao i najverniji deo priče.
Usudio bih se reći, deo ambijenta čak.
Iako je kraj oko jezera bogat i lovnim specijalitetima poput fazana ili zečeva, ipak je riblji fond ono po čemu je Moharač najpre prepoznat, no to ne umanjuje ulogu ovog jezera kada je u pitanju kupanje koje je dozvoljeno, ili šetnja i piknik u koju svrhu postoji nekoliko klupa sa nadstrešnicama, ili čak kampovanje za šta takođe može da se odluči bilo ko sa kamperskom opremom, jer je ovde dozvoljeno.
I, šta reći više u odbranu početne teze koju sam izneo, da Sremci imaju neku skrivenu žal za nestalim morem?
Ne, neću reći ništa više, držaću se svoje priče, a braniću se i ćutanjem...ali, i fotografijama.
Neko će me možda demantovati time da i od Beograda i od Novog Sada treba nešto preko sat vremena voziti, ali nekome će možda i dvadesetak minuta od Sremske Mitrovice biti puno....ali, nekome će možda zaigrati srce od pomisli da možda upravo pruži korak i odsluša ovu priču do kraja...jer jedino tamo se može čuti, udahnuti i doživeti ova priča zaista.
Нема коментара:
Постави коментар