Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

субота, 17. септембар 2022.

Objektivom po Srbiji - Sretenovića vodenica, tamo gde se melje nešto zdravo, nečim tradicionalnim...može li lepše od toga?

Proviteljstvujušči Sovjet Srbije izdao tapiju manastiru Bogovađi na vodenice od dva vitla u Markovoj crkvi na Toplici.

1808. godine

Od Turaka kupio pop Sreten.


Zahvalni potomci.


Tako piše na tabli brvnare koja krije ogroman vodenički točak.

I, tako je i počela priča odavno, pre dva veka.

Priča o reci Toplici, onoj koja izvire u Vrujcima, da ne bude zabune, i o njenim vodenicama koje melju žito od kada je pop Sreten otkupio ovu od Turaka.

Pop Sreten iz Bogovađe, koji se posle službe doselio baš ovde, gde je zasnovao porodicu, čiji su potomci danas, logično, Sretenovići. Nedaleko od Lajkovca, gotovo uz put koji ka njemu vodi od Valjeva, i to i stari, i novi koji se gradi, tada je niklo poveće imanje mereno u hektarima, i prva zrna kukuruza popucala su pod točkom koji ih je, pokretan silom vode, mleo u brašno...

Potpuno legalno, sa, kako se kaže, dokumentom u džepu. Tapijom pisanom na arapskom, koja je duže od veka čekala da bude prevedena, te je danas ipak porodična uspomena i dokaz o autentičnosti, negoli dokaz o svojini. Tapija kojom se srpskom popu ustupa vodenica sa imanjem na upotrebu bez ograničenja.

Zanimljivo je što se to dešava u burna ustanička vremena, a sadrži sve karakteristike pravno valjanog dokumenta onog doba, kao da oružje nije govorilo sa obe strane u to vreme.

No, neko je, eto, mogao i bez oružja...

U svakom slučaju, točak je počeo da melje. Okretao se, a kada su gotovo svi točkovi počeli da se zaustavljaju i ustupaju mesto novim tehnologijama, na svega kilometar od ušća Toplice u Kolubaru, u kući Sretenovića, na samom uranku ovoga veka, ponovo je zacvileo žrvanj, i ponovo je ona stara huka udara reke o lopatice vitla, ispunio tišinu Markove Crkve i okoline.



Jedan Sretenović se vratio na dedovinu.

Ali, kada kažem jedan, ne dajmo se zbuniti, jer ih ima čak pet puta po jedan, a biće ih i više, zavisno od toga kada ih budemo brojali....jer, porodice koje su čvrsto odlučne da na teži način kroje sebi životnu priču, ali oslonjenu na zdrave namere i vredan rad, po pravilu se dosta brzo prošire.

Da, danas ova vodenica melje kukuruze jednim točkom, a sitnije žitarice drugim točkom. Kamen kao materijal najviše ima smisla, daje svoj potpis na krajnjem proizvodu, te je i njegova finoća, težina i veličina prilagođena onome što se melje.

Interesantno, ali i taj kamen koji melje kukuruz, zapravo melje čak četiri vrste kukuruza ovde, i to beli, zeleni, žuti i crveni! Ko bi rekao...

A, nije to jedino interesantno, ima boja i u pšenici, za raznobojna brašna koja izlaze ispod točka. 

I sve se to čuva od moljaca prirodnim putem, tradicionalnim, sa liskama duvana okačenim po plafonu.

Tradicionalni, stari i prirodni način.

Stariji od vodenice, dakakako...savet i znanje prenesni sa kolena na koleno.

A starije od vodenice je i valjarica, prostorija nastala pre nje, za valjanje sukna, i odela od sukna.

Bilo ih je više, no danas ih je u Srbiji ostalo dve. Ova je u zapadnoj Srbiji jedina, a bilo ih je toliko, da je prema jednoj legendi, Valjevo baš po njima dobilo ime.

Baš kao što je i vodenica ovde bilo pregršt, a ostala je sada samo ova, i Kumova vodenica nešto nizvodnije, takođe obnovljena.

Danas se sve to zove drugačije, vodenica je ne samo alat, već i atrakcija, deo brenda jednog domaćinstva za proizvodnju zdrave, organske i sertifikovane hrane, i tako gledano, zaista je daleko odmaklo od popa Sretena i njegovih početaka ovde na Toplici. Pa ipak, život u prirodi, zemljoradnja sa ustajanjem pre zore i sve ostalo, znak su da se na neki drugi način ne samo nije odmaklo mnogo, već se sa dubokim poštovanjem prema svojim precima, poistovetilo sa onim od čega je i počelo.

Onda kada je pop Sreten uzorao prvu brazdu ovde, prve klice koje je posadio nisu bile žitarice, već klice marljivosti, truda i vere. Te su rodile, i rađaju,.evo, duže od dva veka.
























Ili je moglo sve to i ovako izgledati...







Нема коментара:

Постави коментар