Karavanski put, nazvan Dubrovački drum, nekada je bio značajna odrednica da antička naselja u srednjem polimlju nastave da žive i u srednjem veku. Ovuda se prenosilo, a pritom i prodavalo dosta toga, međutim, so se izdvojila kao jedan od najznačajnijih artikala koji se prevozio ovom rutom.
No, zanimljiva je, makar sa današnjeg stanovišta, trasa kojom se išlo dalje od Prijepolja.
Ukoliko očekujemo Beograd kao pravac, iznenadićemo se.
Ne, dva pravca koja su dokumentovana iz tog doba vode preko Bosne, pravcem preko Uvca, kao i dolinom Reke Mileševke, te manastira Mileševa koji je nadzirala posada starog grada Mileševca, odnosno Hisardžika, a kojim se stizalo do Sjenice gde se sjedinjavalo sa onim Bosanskim drumom, te nadalje sve do Carigrada.
Zanimljivo, ali centri moći i ekonomije, nekada su bili drugačije raspoređeni.
Možda u svetlu tadašnjih odlika, pre svega ekonomije i trgovine, nije ni čudo što je istorija prepoznala mesto na ušću reke Mileševke u Lim, zapravo kao Meraktum Prepolie, odnosno trg čuvenog manastira.
No, nekoliko vekova potom, trgovački karavani zahtevaju nešto ozbiljniju logistiku od samog mesta za razlaz ili sastavljanje, i polako se, poput ostalih varošica pod turskom upravom, grade i stalne zgrade koje vremenom, od šesnaestog veka pa nadalje, prerastaju u naselje, a potom i u gradić kakvim ga danas znamo.
Vremena su se promenila, bez sumnje.
Centri ekonomske moći premestili su se na savremenije geografske kote, a Prijepolje je i dalje ostalo na putu od mora ka unutrašnjosti.
Ne, nema više veze sa Dubrovnikom, a i sa Istambulom bi se teško pronašla kopnena veza danas, ali svakako se pored Prijepolja prolazi putem ka crnogorskom primorju i nazad.
Da, jedan sasvim dobar razlog za svratiti, naravno, ali...to je samo početak.
Razloga uistinu ima dosta više od mesta za odmor na višečasovnom putu.
Sahat kula...ušće...čaršija i Ibrahim Pašina džamija, neki su od razloga da zastanemo, da pružimo korak po ovoj varošici, te pokušamo da udahnemo te vekove koji su je oblikovali.
Možda nećemo osetiti ništa, a možda i hoćemo.
Jedini način da saznamo je taj...da zastanemo...iskoračimo, i duboko udahnemo.
Prošetati parkom na obali reke možemo i u većini mesta i gradova, ali neko od nas će možda baš ovde pronaći taj jedinstveni osećaj mira i spokoja.
Ja sam ga na trenutak osetio, a prelazeći preko mosta u samu varoš, pomislio sam da će nestati zbog buke, gužve, saobraćaja.
Nije nestao.
Naravno, bilo je vozila, bilo je i pešaka, mesto je oživelo naprasno, ali osećaj mira i spokoja je ostao.
Onaj osećaj kada znaš da si na pravom putu, makar ne napravio ni korak dalje...
Pa ipak, ne napraviti još neki korak, put čuvenog manastira, tvrđave, džamije ili klisure, ali i put dobrog zalogaja i ambijenta u, recimo, restoranu Kanjon, bila bi greška.
Jer...Slapovi Sopotnice neće sami doći do nas.
Za prvo upoznavanje, mi moramo do te veličanstvene kreacije prirode, a potom...da, potom će nam se ovi slapovi vraćati stalno, neočekivano, i uvek dobrodošlo, a biće i dana kada nećemo zasigurno ni znati jesu li uopšte otišli od nas.
Da, svaki korak koji napravimo iz Prijepolja, na ma koju stranu, doneće nam prirodu i istoriju, mir u nekom od svojih najizrazitijih oblika.
Vredi li korak po Prijepolju više, ili je pak korak okolinom Prijepolja onaj koji ćemo više pamtiti, ponovo ćemo znati kada odmerimo te korake tek.
Prebrojimo...?
Pa, ne znam...vredi li brojati te korake.
Svaki je lep, i nikada ih nije dosta.
I ne znam kakav matematički skup brojeva bi opisao te brojke...te ih stoga i ne brojim, već samo koračam.
Нема коментара:
Постави коментар