Objektivom po Srbiji - Sjenica sred Peštera, varoš istorije, kulture i prirode na obalama Grabovice

Hladno. Prva asocijacija na Sjenicu većini nas.

Sir. Pašnjaci, slobodna stada ovaca i jagnjadi. Zelena trava u izmaglici. Druga asocijacija.

Mrzlo. Treća asocijacija.

Minare...ili, minaret, sa zvonikom hrišćanske crkve u istoj saživotnoj ravni. Najznačajnija asocijacija.

I jaganjci, koji se okreću nad vatrom. Pešterski. Oni koji brste nesputanu tu travu zelenu i po čestim maglama, na visoravni na kojoj se samo još vojska uči vojevanju, te ovdašnje domaćice ceđenju jednog od najčuvenijih sireva kod nas.

Redom se nižu asocijacije na grad smešten gotovo usred Peštera, te visoravni koju zovu i srpskim Sibirom ponekad. Verovatno je za takav naziv odgovorna i temperatura koja za čitavih 35 stepeni ume da se spusti ispod hladne nule...

Naravno, uz sneg koji je u proteklim vekovima umeo okovati Sjenicu toliko, da dok ne okopni, nema veze sa svetom više. Vrlo nezgodno za gradić koji je oduvek bio smešten na trgovačkom putu od dubrovačkog kraja ka unutrašnjosti.

Danas je slika drugačija. Sjenica je daleko bolje povezana sa svetom, novi putevi su dostupni gotovo uvek, i nepogode stvaraju problem ali ne odsecaju više grad od ostatka sveta.

Danas je gradić otvoren za sve koji bi da zakorače kroz istoriju ovoga kraja prelepim šetalištem sa mostovima toliko lepim, da ne shvatiš odmah da prelaziš preko mosta, već deluje da je u pitanju čaršijski dekor duž šetališta.

Toliki momci mora biti da su ovde decenijama i vekovima ašikovali, dok su okićene mlade lepotice tobož nezainteresovano defilovale pred njima čekajući da ih pogodi Amorova strelica iznenada, negde možda baš između dva mostića.

I golubovi pokraj česme deo su tog jedinstvenog spektra kulturoloških elemenata i vekovnog folklora na koji je najsnažniji uticaj ostvario period turske vlasti koji je, ruku na srce, upravo i odao najveća priznanja Sjenici stavljajući je po prvi put u centar neke administrativne upravo, negde na samom zalasku prisustva Porte na ovim prostorima.

Gotovo svaki korak ulicama, a posebno šetalištem, kao da šapuće o tome da Sjenica ima daleko više da ponudi od ledene zime i vruće jagnjetine sa čuvenim sirom.

I, ima. Itekako ima, i to daleko više.

Jezero, na svega nekoliko kilometara ka Goliji, zapravo je početak jedne od najlepših atrakcija Srbije. Reka Uvac je na čitavom svom toku atraktivna, ali posle Sjeničkog jezera sledi njen najatraktivniji deo, sa čuvenim meandrima.

I ne, nije samo ova, pa ma koliko jedna od najlepših priča u državi, jedina koju Sjenica ume da ispriča. Ne, nipošto nije jedina. Jedna je od više tih priča.

Šetnju gradićem možemo zapravo početi bilo gde. Svaka tačka je pogodna za zaputiti se laganim korakom. I svako zapućivanje nesumnjivo će nas povesti pravo u centar, na ono šetalište uzdaha, ašika i očijukanja, na kome su nebrojene ljubavi ponikle.

Spomenici kulture, istorije, ali i džamije i crkve, na neki način su dosta skladno isprepletani sa reliktima savremene urbane gradnje, što stanogradnje u višespratnicama, a što privrednih objekata najčešće u vidu omanjih tržnih centara.

Opštinska zgrada, recimo, nikako nije u stilskom ambijentu sa džamijom, ali na neki način zaista predstavlja sklad sa monumentalnim verskim kompleksom od koga je teško odvojiti oči.

I, fotoaparat, dakako...jer impozantna džamija zaista pleni svojom pojavom od prvog pogleda na nju.

Takvih je primera više u ovoj varoši. Taj splet nekih novih trendova, ali i naglašena borba za očuvanje tradicionalnog, pa još u odličnom međusobnom balansu, učiniće posetiocu Sjenicu još prijemčivijom.

Naravno, Sjenica nije samo gradska sredina, već i njena okolina, a za jednu od prostorno najvećih opština u državi, zaista bi bilo pogubno da nema čime da se pohvali posetiocu.

U jednom od mojih Srbijokaza pokušao sam da sublimiram veći deo atrakcija ovog kraja u kome upravo Sjenica može imati u turističkom smislu i dominantnu ulogu.

I sada mislim da nema više mesta slovima. Nadam se da će ova ispisana slova još bolje zameniti fotografije, a potom i mašta čitalaca krunisana znatiželjom kakav li bi utisak na njih ostavio ovaj gradić, kada bi ih put naneo u njega..

Golubovi su se nekako razišli kada sam prišao sa aparatom spremnim da okine, i posle kraćeg, ali sve uzaludnijeg čekanja da mi upotpune scenografiju, shvatio sam da ćemo taj dekor morati ostaviti mašti, jer je temperatura ozbiljno pretila da kazni moje nekretanje, odnosno čekanje da se golubovi vrate na svoju omiljenu česmu.