Objektivom po Srbiji - klisura reke Mileševke, klisura sastavljena od kanjona, lepote i prirode u svom punom sjaju

Dvadesetčetiri kilometra čiste lepote.

Čiste prirode koja ponire negde i po tri stotine metara duboko, a najveća visinska razlika je preko hiljadu dvesta metara.

Pravoslavne i muslimanske bogomolje, tvrđava, dva planinska masiva koji je grade, te brojne druge atrakcije, samo su kratak trejler kojim se svako od nas može pozvati da spozna sa čime to jugozapadna Srbija raspolaže u dolini ove reke.

Jadovnik i Zlatar, planinski su masivi između kojih se Mileševka u selu Sastavci, sastala sa pritokom i nastavila da kleše klisuru koja tek čeka da bude otkrivena onako kako zaslužuje. Da, mesto se upravo tako i zove, jer se reke tu sastaju da bi daljih dvadesetčetiri kilometra ukrašavale fantastičnu prirodu nad svojim tokom.

Nekada davno, ovuda je prolazio i lokalno značajan put od Prijepolja do Sjenice, no kada je asfalt zamenio makadam, došlo je vreme da se sav taj nekadašnji značaj preseli na novi asfaltni savremeni put, a danas samo još tuneli na starom utabanom putu sa ponekom klupicom za odmor, predstavljaju avanturističku ponudu za šetnju ovim kanjonom.

Na toj šetnji, mogli bi nas iznenaditi i razni komadi divljači, ali i nadvisiti beloglavi supovi, iako ne u onom obimu kakav je redovna slika u području najpoznatijih meandara Uvca.

No, ovaj specijalni rezervat prirode kako je kategorisana ova lepota, ima itekako još toga da ponudi.

Na samom izlazu iz kanjona, Mileševsku reku obogatiće još jedna reka, upravo kod čuvenog manastira Mileševa, te će zajedno sa njom da pohrle u zagrljaj Limu.

Čitavo ovo područje kao da je stvoreno tako da svojim vodama oduzima dah, pa uz te čuvene meandre, imamo u blizini i jedan od najlepših kaskadnih vodopada Sopotnica, ali svaka od ovih voda je čudo sama za sebe, pa tako i nevelika reka Mileševka gradi ovaj pomalo nepristupačan ali veličanstven kanjon.

Jedan restoran sa sjajnim ambijentom i ponudom nudi savršen pogled na neki od vrhova ove klisure, a upravo se sa tog vrha otvaraju vidici koji tek najavljuju impozantnost klisure.

Upravo pri usponu sa jedne na drugu pomenutu tačku, toliko se toga može i videti i udahnuti...ali i naslutiti, jer ovaj kanjon najviše zapravo sugeriše tiho...daje da se nasluti.

Tek bi nekoliko dana provedenih ovde, uz nekog od meštana kao vodičem, možda odškrinuli za ozbiljnije čari ovog kraja i kanjona.

I to postaje jasno tek kada se od džamije popnemo na zidine srednjevekovne tvrđave i shvatimo da pogled koji naizgled štošta otkriva, zapravo daleko više toga skriva.

Toliko toga što tek čeka da bude otkriveno.

Ponešto i jeste otkriveno....recimo to da je ovo najjužnije stanište jedne od naših najpoznatijih četinarskih sorti, Pančićeve omorike, ali i nekih patuljastih vrsta poput sove ili orla.

Ipak, toliko toga tek čeka da otkrijemo.

Meni se u kratkom susretu sa ovom klisurom činilo čak da mi svaki pogled otkriva ponešto novo.

Ponešto za otkriti...