Objektivom po Srbiji - Crni Rzav i Ribničko jezero, biser pripitomljene a gotovo netaknute prirode koji ostaje zauvek kad jednom u život uđe

Može li se neka priroda pripitomiti, a da se ne takne?

Ne, ne može...

No, mogla bi se pripitomiti tako što joj se pomogne, pa je više ne diramo.

Da, tako bi već moglo.

Tada je to gotovo netaknuta priroda.

Dubina, svežina i boja gotovo nestvarna na trenutke.

Sve to stane u Crni Rzav.

I vetar koji povije travu. Poljulja grane. Nanese poneku iglicu sa obližnje borove šume.

I taj vetar kao da je tu samo zbog dekora.

Jednako kao i oblaci iz kojih ništa neće pasti.

Kao i sunce koje nikoga neće opeći.

Kao ni ptičice koje slete i odlete a da ih nije uopšte briga za nas.

Nas, koji smo uspeli da razumemo to veliko - Zašto.

Jer, zašto je najlepše dekore u životu upravo priroda napravila?

Zašto li je najlepše radove prirode, čovek uspeo da ukalja?

I, nebrojeno drugih Zašto koja ostaju za nama dok sa izvesnom lakoćom preskačemo izvrnute grane na obali, poneki uzdignut krtičnjak, ili sa dužnim poštovanjem zaobilazimo drvo koje se suvereno nadvilo nad rekom koja svoje ime duguje tamnoj podlozi svoga korita.

Takvo je i jezero koje je nastalo upravo pregrađivanjem ove reke.

Tamno dno, od tamnog kamena. Neverovatno bistro i čisto.

Ribničko jezero.

Sve što Crni Rzav ume da kaže duž svoga toka, Ribničko jezero ume da ponovi. Umeti slušati vodu zahteva puno strpljenja, verovanja u magiju vode, verovanja u čovekovo stapanje sa prirodom kao nešto što je najviša evolutivna tačka.

Vratiti se prirodi.

Tu na Zlatiboru koji Crni Rzav drsko šara svojim brojnim krivinama. Upravo se tu vratiti.

Na obali Ribničkog jezera.

Ispod nekog od stabala.

Nasred mosta. Kamenog. Drvenog. Romantičnog...

 I potom opet to sunce.

Vetar, koji ćarlija naizgled nezainteresovano.

Reka koja teče predano ispunjavajući iznova i iznova rubove korita.

Zlatna boja trave koja menja nijanse svakim povijanjem vlati trave...

I onaj doživljaj koji prostruji telom kada se setiš svega toga.

Na Ribničkom jezeru, na Crnom Rzavu, na najbližoj platformi za ukrcavanje na direktan let u prirodu.

I godina što ostaje za nama, nekome možda ne toliko lepa, nekome možda ne tako uspešna, no nekome možda onakva kakvu bi uvek sebi ponovo poželeo...i ta godina neka ode rekom koja gospodari Zlatiborom, uz želju da obrne svoj krug u prirodi...što pre. 

Srećna nam svima Nova godina, ovaj put 2021.

One nijanse zlatne...svuda...

I jezero...Ribničko. 

Vele, za pecaroše raj. Leti se ni kupači ilegalci ne libe rashladiti se u njemu.

Ipak, ja znam tajnu. Ovaj osećaj koji pruži pogled na jezero pripada svima. Ne samo ribolovcima, kupačima, šetačima...