Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 21. децембар 2020.

Objektivom po Srbiji - Staro Hopovo, manastir koji ima tajnu moć da proleće učini još lepšim

 Fruška gora.

Toliko manastira, teško je razabrati koji je lepši od kog.

I uzaludno, dodao bih.

Svaki od njih ima tu neku svoju lepotu i fascinaciju koja prožima namernika čim se dotakne nekog od njih. I ne bih ni upoređivao nikako. O nekim manastirima se može polemisati do unedogled, neke čak i ne možeš predstaviti rečima, moraju se videti.

Ono što je važno jeste da svaki od njih uglavnom ima tu neku čudnu moć.

Recimo, moć da proleću da nekakav poseban sjaj. Šarm kakav može imati samo jedan skromni, na neki način i sakriveni duhovni kutak koji nikada nije imao ni zvonik recimo.

No zasigurno ima svoj izvor.

Manastir koji ima čak i nepotvrđenu istoriju, uključiv i svoga ktitora.

No manastir koji pušta proleće da bude ono što proleće mora biti - vreme kada cveta sve, mirisi, cvetovi, uzdasi, ljubav i sve što cveta, jednom rečju. O, da, uz neveliku ali veoma lepu crkvu koja je sazidana umesto stare drvene stradale u zemljotresu u osamnaestom veku, cvetovi na tek opupelom prolećnom drveću šire onaj gotovo vilinski prah, koji samo ljudi od nauke i nesposobni za prolećno zaljubljivanje nazivaju polenom. I, tu negde leži posebnost ovog skromnog manastirskog kompleksa koji danas služi kao svojevrsna filijala daleko poznatijem, dva kilometra udaljenom Novom Hopovu.

Priča o ovo manastiru kakvom je ja pričam jeste priča o prolećnoj čaroliji, trenutku koji se čuva, pamti i iznova proživljava zauvek, no priča je takva samo za one koji je žele i umeju takvom videti.


Prava priča, ona istorijska, takođe je zanimljiva, ali ne mora nužno biti ni tačna.

Šta da se radi, ne postoje uverljivi dokazi za tu priču, što priču ne čini nezanimljivom. Naprotiv, poput priče o prolećnoj čaroliji, i istorijska priča o Starom Hopovu ima svoju zanimljivu sadržinu.

Prilično se pouzdano, dakle, zna da je manastirski kompleks koji se sastojao od crkve, ali i crkvenih konaka, nastao u nekom svom osnovnom obliku krajem petnaestog, te početkom šesnaestog veka.

Da li ga je podigao poslednji iz loze Brankovića, barem od direktnih naslednika loze, i danas je pitanje bez pouzdanog odgovora. No, prihvatimo li da je zaista Despot Đorđe Branković, potonji monah i arhiepiskop Maksim, zaista utemeljitelj Starog Hopova, onda ćemo doći i do zadužbinara daleko čuvenijeg manastira Krušedol, otelotvorenog u istom osnivaču. Prvobitna crkva beše od drveta, i posvećena Svetom Nikoli, no zemljotres učini da crkva postane razaranjem neupotrebljiva, a zidana crkva koja je i danas centralna građevina u kompleksu, biva posvećena Svetom Pantelejmonu.

Dva monaha danas, prema izboru svoga starešinstva, iz Novog Hopova vrše ovde službu i smenjuju se sa drugim monasima u tom činu. Dakle, gostujući monasi, jer stalnih monaha nema.

Čitavih sedamdesetak godina manastir nije funkcionisao , ali je za to vreme i pljačkan i devastiran. Srećni dani se vraćaju upravo u ovom veku, kada se posle obnavljanja vraća u funkciju, te stavlja na raspoloaganje i brojnim namernicima koji ne žele propustiti priliku da ga vide. Iako je za to potreban određen napor, nagrada je značajna.

U proleće naročito.

Jer neka se proleća prosto ne zaboravljaju, a Staro Hopovo ume da proleće učini još...pa. hmm, da kažemo, još prolećnijim. 

I tako, Staro Hopovo traje.

Sasvim svoj na neki način, potpuno prirodno, ka posetiocima manastirski kompleks širi vlastiti prolećni vilinski prah, a dva magareta sa onim krupnim očima koje bi pesnik Mika opisao kao dugmad od harmonike, čine da ugođaj obilaska kompleksa bude još veći.

Nekako u tome uspevaju, mada ne bih znao baš definisati kako...










Zažmurim, pa slika postane nekako stara, vanvremenska...




















,
I, zanimljiva hacijenda u neposrednom komšiluku. 
Samo joj još more nedostaje, ostalo je tu.




Нема коментара:

Постави коментар