Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 14. септембар 2012.

Objektivom po Srbiji - Topola, Oplenac, kraljevska zadužbina i jedan od sinonima za istoriju Srbije

Danas kao da neke ranije vrednosti gube svoj sjaj i značaj, blede pred brojnim novim zvezdama koje jako zasjaju i brzo utrnu, ali koje zamene neke nove i kojih se ponovo malo ko seti...da, tu je ona najsnažnija odbrana starih vrednosti, baš tu, na delu priče u kome se malo ko seti ovih novih, daleko sjajnih i nametljivijih zvezda koje predstavljaju neke nove vrednosti za nas.
U Topoli se čuva istorija. Čuva se vrednost koja može danas biti možda u nekom drugom planu, ali koja, po svoj prilici, nikada neće nestati. Ta istorija je deo nas, deo našeg bića, ona je osnova za osećaj pripadnosti koji nam pomaže da se držimo uspravno i kada nam je teško i zato je čuvanje te istorije jedna od najbitnijih stvari koje možemo da uradimo.
Izgraditi velelepnu crkvu na Oplencu, ali i čitav kompleks oko nje, ne možemo svi. Naravno...
Održavati toliki kompleks takođe ne možemo svi, a...možda ga ne možemo ni obići svi. I to je shvatljivo.
Ipak, svi možemo bar nešto učiniti, nešto malo, ali značajno.
Ja sam procenio da bih mogao da podelim kroz neke fotografije moje iskustvo vezano za Topolu i Oplenac sa svim posetiocima ovog sajta.


Osećaj je, nažalost, nešto što se ne može podeliti. Iako duboko verujem da će svako od nas drugačije doživeti Oplenac i Topolu, još sam sigurniji da bi svako i trebao da doživi taj osećaj, odnosno da poseti ovo mesto i pronađe svojih sat-dva spokoja u ovom kompleksu, ma koliko vremena potrošio da dođe do ovde i vrati se. Vredi.






Ne znam koliki se tačno deo Šumadije vidi odavde, i teško je opisati koliko me nerviraju ovolike žice koji kvare vidik, ali znam da sasvim sigurno sa ovog mesta osećam kako vidim Šumadiju...a to mi se nije često događalo, ma koliko da sam putovao.



I onda ponovo taj veliki srpski Sveti Đorđe nad pobeđenom aždahom, taj simbol vere ovog naroda kao glavni simbol na samoj crkvi...





Konačno, prošetati, odmoriti se, napuniti se iznutra laganim dahom povetarca koji meša u sebi spokoj i mirnoću jednog svetog mesta sa snažnim duhom jednog nepokorenog duhovnog nacionalnog bića u nama svima...



Нема коментара:

Постави коментар