Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 24. октобар 2015.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kraljevska vinarija u Topoli, aristokratski doživljaj proizvodnje pića Bogova

Tehnološko čudo koje su predvodili Amerikanci sabravši neposredno iza rata svu raspoloživu svetsku pamet na ove ili one načine u svoje naučne kapacitete, na drugoj strani sveta počeli su da fizički umanjuju Japanci. Manje dimenzije, veća upotrebljivost i iskoristivost koji su za posledicu imali sveukupno toliko veću efikasnost, činili su japanskom rukom dodirnute proizvode praktično novim, revolucionarnim proizvodima u dovoljno slučajeva da je čitav svet počeo da doživljava Japan kao vanserijski naprednu, tehnologiji i nauci u potpunosti predatu kulturu. Pa ipak, sredinom čezdesetih japanski car je na radio talasima javno objavio da je ljudskog, a ne kako se u njegovom narodu čvrsto i duboko verovalo, - božanskog porekla. Kralj je od krvi i mesa, Japan se, kako bi se danas reklo, smorio. Očigledno je da možeš ići paraleleno ekstremno daleko u dva dijametralno suprotna pravca.
Na domaćem planu poslednjoj ovdašnjoj dinastiji Karađorđević nije trebalo uopšte da poriče božansko poreklo. Ovde u to niko nije verovao (ako izostavimo neke istorijske marketinške fleševe vezane za floskulice o nebeskim narodima i slično, jelte), ali se ovde još dalje bilo i od japanske tehnološke efikasnosti. Veza između kralja i podanika u Srbiji se morala tražiti u nekim drugim sferama.
E pa u jednoj zaista narodnoj tradiciji, na ovim meridijanima se kralj potpuno izjednačio sa običnim čovekom. Pravio je vino. Cedio grožđe i pretvarao ga u nektar bogova.
Kako?
Pa malo aristokratskije, naravno.


U Topoli koju smo na ovim mojim stranicama gledali već u više navrata, uglavnom kroz upravo ostavštine kraljevske porodice, smestila se i Vinarija. Nedaleko od Mauzoleja na Oplencu u kom kompleksu je i kuća Kralja Petra I kao kasnijai monumentalnija zadužbina nego ona njegovog dede Karađorđa , smestila se i Vinarija neposredno okružena više puta obnavljanim vinogradima.
Kompleks vinarije ima muzejske elemente, ali i aktivni deo koji proiyvodi određene količine vina i danas. Nešto se čak može i kupiti iako objektivno kapaciteti zadovoljavaju uglavnom potrebe reprezentacije prestolonaslednika Aleksandra i njegove porodice, kao i ostale rodbine kojoj sveukupno pripada i vinarija.
U svakom slušaju, šetnja kroz nju na više nivoa je definitivno zanimnljivo polučasovno iskustvo.



















































Нема коментара:

Постави коментар