Da se razumemo, mesto je pre svega ribolovačka lokacija.
I samim tim je podložno legendama.
Legendama o broju, dužini, težini...
Iako je daleko uobičajeniji naziv ribolovačka priča, i legende o ribolovcima nije neprimeren naziv.
No, kako nisam ribolovac uopšte, a ponajmanje strastven ribolovac, pokušaću da ukradem iz snažnog ribolovačkog imidža Begečke jame neke predivne delove i da ih podelim na ovoj stranici, bez potrebe za štapovima, mrežama i ribolovačkim pričama, te ću samo još poneki ribarski čamac uzeti za ambijent.
Sve ostalo ću pokušati da dočaram kroz jedan sveobuhvatan spomenarski kolaž sastavljen od mirne i tihe vode, labudova, patkica, te nekih starijih i nekih novijih legendi, i ponekog zalaska sunca, krošnje ili čak skromnijeg doma za odmor koje umemo zvati i vikendicom.
Počeo bih malo drugačije nego obično.
Ne od kraja, već od momenta susreta sa prirodom na ovom mestu, po ko zna koji put.
Ovaj put sa aparatom u ruci spremnim da dokle god dnevnog svetla bude, lovim u objektiv svaki trun magijskog praha koji ovaj dar prirode prosipa po onome ko ga pohodi.
Više puta sam čuo mudre reči o stapanju sa prirodom.
Upravo je ovo mesto i vreme kada se spozna koliko su mudre te reči bile, znalački izgovorene svaki put, taman onako kako iskusan neko zbori o onome što zna. Ne o onome što je čuo, pročitao, prepričao.
Sa te tačke ću početi svoju priču o Begečkoj jami danas.
To je ona tačka kada se senke izdužuju, krošnje postaju dominantne i polujezerce u obliku polumeseca se sprema na počinak u svom karakterističnom miru remećenom samo laganim elegantnim patroliranjem labuđeg para potpuno mirnom površinom vode.
To je vreme kada ribolovci sumiraju ovaj dan, i siguran sam da u konačnom rezultatu tog sumiranja ponajmanje učestvuje eventualni ulov. Ne, u sumiranju glavnu reč vodi priroda koju su udisali nekoliko mirnih časova. Iako su, ne sumnjam, upravo tog jutra, kao i mnogih jutara do tada, došli do veličanstvene gusto obrasle obale, orni da izvuku nekog porcijaša na kraju strune, svejedno su uživali čitavog tog dana premeštajući se sa mesta na mesto uz izgovor da traže bolje mesto na kome riba radi...
Izgovor, dakako...jer, iako odmah sa druma banusmo pravo pred kafanu, na plažu, uz same vikendice, svi koji ovde dođemo očas posla tražimo još neko mesto. Neko još lepše. A ne dolazimo svi sa štapovima. Naprotiv...većina nas je tu da pronađe svoje mesto na kome može da uživa sakriveno od nedaleke od lične i poslovne svakodnevice obližnjeg Novog sada, ili, eto, i Beograda možda u mom slučaju.
Staneš i zamisliš se.
Ne, ne plašim se lepote, vladam njome vrlo dobro u svom životu, ali postoje one lepote koje ti nameću nekakav čudan respekt, neke lepote pred kojima se ćuti.
Nije to isto kao kad zanemiš na trenutak, ne. Pred lepotom prizora poput ovoga nemaš volju da išta izustiš. Ne na trenutak, već možda tek prozboriš u povratku, jer tek tada ima smisla progovoriti.
Tu je i plaža na kojoj se, uveren sam, čulo dosta smeha, kikota, razdraganosti letos. Ili nekih ranijih leta.
Tu su i kućice, odnosno vikendice koje su zasigurno dosta razgovora sačuvale, od tajnih do veselih reči upile svako izgovoreno slovo u svoje zidove.
Tu su i alasi koji su nebrojene vlastite priče razmenili bezbroj puta.
I kafana je tu koja je, mora biti, dosta smeha, pesama i žamora utkala u svoj dugogodišnji renome praktično jedinog ugostiteljskog objekta ovde.
Pa ipak, kada se stigne, počne se ili ćutanjem ili tek ponekim šapatom koji se odnosi na lepotu prizora.
Pored svih zvukova Jame, reč postane suvišna odjednom..
I odjednom se desi i da naprosto nije više bitno jesu li labudovi koji elegantno izniknu odnekud potomci čuvenog para Jelke i Pere koji su ovde sleteli i ostali jednom davno, kao što nije bitno je li taj par labudova samo moderna legenda, ili je zaista neko nedostojan ovakvog dara prirode uspeo da usmrti jednog od njih, te im meštani Begeča u počast ili osećaj krivice posvetiše simbol crvenokljunog labuda kao Amblem Begečke jame, jer praktično je bitan samo ovaj trenutak.
Čoveka pred prirodom.
Onog čoveka sposobnog da je prepozna čak i kad je tu, ispred nosa mu.
One hirovite prirode koja je, prema jednoj daleko davnijoj legendi svom silom Dunava potopila tursko naselje koje u svom pohodu turski osvajači upravo ovde načiniše i to na mestu gde su prethodno porušili ugarsku crkvu. One prirode koja je potom Dunav, kao i većinu nizinskih reka, povela drugim putem, a nama ostavila ovaj dar u vidu Begečke jame.
Da, samo kada se čovek stopi sa prirodom, tada je moguće spoznati sve od jednog pogleda, jednog udisaja i jednog dugačkog smiraja dana nad krošnjama povrh vode...
Ne mogu da budem sigurna da li su lepše reči koje opisuju mesto ili slike koje možemo da vidimo?
ОдговориИзбриши