Sećam se kada sam prvi put video Trogir, ima tome koja decenija već, bio sam impresioniran uglavnom centralnim gradskim jezgrom, katedralom, popločanim trgom i uglavnom ambijentom koji sam već sretao u drugim, ali mahom većim mestima. Caka je bila baš u tome što je jedno malo mesto imalo sve to tu, na vrlo malo prostora. Prosto sam prevideo činjenicu da se sam Trogir nalazi na ostrvu, te da se njegov novi deo širi po kopnu. Mnogo ljudi, mnogo toga za videti i naprosto su mi nekako promakli most, kanal i drugi znaci da sam dospeo na ostrvo.
Naravno, dominantan je most koji vodi na Čiovo, veliko ostrvo, i zato mi je i promakao mali most kojim sam prvo prošao.
Drugi put mi to više nije promaklo.
Tačnije, drugi put mi ništa više nije promaklo u Trogiru.
I tako svaki naredni dolazak, a ponekad i prolazak kroz Trogir, koristio sam da što više upijem u sebe ovaj pravi mali biser na Jadranu.
I taman kada sam mislio da me više ništa ovde ne može fascinirati, desilo se da sam došao u Trogir vodom. Spustiti jarbol da bi se prošlo ispod mosta za Čiovo nije baš nešto što bih praktikovao kao svakodnevnu rutinu, ali osećaj koji je usledio vredeo je svakog truda. Fantastično!
Tako sam se upoznavao sa Trogirom skoro svaki put kada sam dolazio, i svaki put sam mu se iznova radovao.
Naravno, dominantan je most koji vodi na Čiovo, veliko ostrvo, i zato mi je i promakao mali most kojim sam prvo prošao.
Drugi put mi to više nije promaklo.
Tačnije, drugi put mi ništa više nije promaklo u Trogiru.
I tako svaki naredni dolazak, a ponekad i prolazak kroz Trogir, koristio sam da što više upijem u sebe ovaj pravi mali biser na Jadranu.
I taman kada sam mislio da me više ništa ovde ne može fascinirati, desilo se da sam došao u Trogir vodom. Spustiti jarbol da bi se prošlo ispod mosta za Čiovo nije baš nešto što bih praktikovao kao svakodnevnu rutinu, ali osećaj koji je usledio vredeo je svakog truda. Fantastično!
Tako sam se upoznavao sa Trogirom skoro svaki put kada sam dolazio, i svaki put sam mu se iznova radovao.
Ni danas me to nije prošlo, nimalo...
Na samom ostrvu, mesto je pored fascinantnih uličica, odnosno kala, i šarmantnih starih tipičnih mletačkih dvorova i običnih pučkih kuća, mesto pronašla i još jedna tvrđava, kao da zidine koje opasavaju staro gradsko jezgro nisu dovoljne.
No, svakako je ugođaj obići i nju, te sa njenih bedema baciti pogled na okolinu, od sportskog terena podno same tvršave, preko velike marine nastale od nekadašnjeg brodogradilišta, pa dalje, kuda god pogled seže ka dnu zaliva i Marini.
Nadalje se može putem, ali ne i pogledom, starom dobrom Jadranskom magistralom stići preko Rogoznice i Primoštena sve do Šibenika...i nekada se samo tuda i išlo.
Danas se u Trogir dolazi namenski, ne prolazi se više obavezno tuda.
I, to je jedna nova čar ovog gradića...
E na kraju rive je tvrđava koja zaslužuje zasebnu temu.
Preko puta je gotovo nestvaran prizor uredno uvezanih jarbola, zastavica i jedara jahti vezanih na Čiovu.
E na kraju rive je tvrđava koja zaslužuje zasebnu temu.
Preko puta je gotovo nestvaran prizor uredno uvezanih jarbola, zastavica i jedara jahti vezanih na Čiovu.
Нема коментара:
Постави коментар