Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

четвртак, 17. октобар 2019.

Objektivom van Srbije - Marina, Kula i turistička priča potekla iz davnina

Nedaleko od Trogira, u dnu istoimenog zaliva. smestila se jedna prelepa priča.
Priča se može čitati raznolikim očima.
Ukoliko je čitamo neki istorijskim pogledom, odneće nas daleko u davnine.
Koliko daleko?
Veoma daleko, do prastanovnika, Ilira.
Naravno, i do Helena, kolonizatora stare Grčke..
Potom i do Rimljana.
Zatim preko mletačkih i turskih osvajača slovenskih plemena koja su svoj dom pronašla baš u ovom zalivu još tokom sedmog veka, sve do današnjih dana.
Pa, ipak...ukoliko oči kojima gledamo budu više geografski nastrojene...dobićemo novu priču.
More, more...i sve uz more.
Put od Splita gotovo svuda vodi uz more.
Novim putem, doduše, ne baš uz more, ali se more vidi stalno.
I tako sve do jednog momenta kada uz dominirajuću srednjevekovnu kulu, mora ponestaje sa vidika.
Skroz.
Sa druge strane, one šibenske, dolazeći ka Marini stvar je sasvim drugačija.
Obrnuta čak.
Znaš da je more tu negde, ali ga ne vidiš.
Konačno, kad ugledaš Marinu i Kulu, tu je i more.
Tu kao da počinje...
I ponovo...ako oči kojima gledamo Marinu budu željne nekog lepog odmora, uživanja uz sunce, more i sve što neizostavno sledi tome, dobićemo možda i najlepšu priču o Marini.
Turističku priču.
Meni lično najdražu.
Od svih priča koje Marina skromno i ćutke prepričava namerniku, jedino se ta priča ne da ispričati.
Ne da se...ne...jer uvek ima još nešto.
Neki novi utisak.
Neko novo sećanje.
Neki novi selfi.
Jedino...nikad da se ispriča do kraja.
I u tome je čar mesta koje je vekovima građeno oko Kule i Citadele, kojojm se mletačko sveštenstvo branilo od upada Turaka.
Mesta kome je danas Kula zaštitni znak.
Simbol prepoznatljivosti.
Putokaz o pravcu u kome se dalje mora ići.
Napraviti nove plaže.
Nove pristane za jedrilice i jahte.
Nove hotele i apartmane.
Živeti punim plućima na mestu gde mora prestaje...ili...počinje.


Hiljadu stanovnika mesta bavi se i proizvodnjom maslinovog ulja.
Vekovima stari maslinjaci uglavnom prelaze iz ruke u ruku nasledno, ređe se prodaju jer je nadaleko poznat maslinarski kraj svojevrsna garancija dobre nagrade za trud oko maslina.
Ribarstvo takođe ima svoje uporište u ovom mestu. Zaklonjeno od izliva besa nepredvidivog ali darežljivog mora, idealno je kao baza mnogim ribarima u njihovom tradicionalnom zanatu.
I...turizam.
Verovatno najbitniji za opstanak stanovništva ovde.
Veliki pomaci.
Plaže novonasute ne izgledaju odmah primamljivo, ali more i vreme će već uglačati nasut kamen.
Važno je videti kuda krenuti...
Marina...je videla. Definitivno.
Na namerniku ili znatiželjniku je da vidi i on Marinu.
Jer taj pogled zaista vredi.
Ma koliko kratak ili usputan bio, uvek traži da se još koji put okrene glava za Marinom.






















Нема коментара:

Постави коментар