Objektivom po Srbiji - Manastir Mala Remeta, bar sedam vekova pravoslavne bogomolje na Fruškoj gori

Da, barem sedam vekova bi mogla biti računica o starosti manastira koji je vremenom dobio i svoj manastirski prnjavor, istoimeno selo Mala Remeta. A taj naziv bi značio Mala pustinja, i danas da neko nekome objasni kako u ovim rajskim predelima iko može da pronađe nekakvu asocijaciju na pustinju, ja bih ostao zatečen.

No, šalu na stranu, danas je sve drugačije, pa je lako pomisliti da je manastir dobio naziv po selu kraj koga se nalazi, a možda je nekome onomad sve ovo i delovalo kao pustinja...

Možda neka nevelika pustinja...ali ipak, eto...ko bi znao.

Redosled je ipak bio taj da je prvo nastao manastir, a zatim i naseobina na njegovom posedu, sa sve simbiotičkom vezom kakva je u srednjem veku stvarana često između manastirskih institucija sa okolnom zemljom, i prostog stanovništva bez zemlje. I tako već redom, u svojevrsnoj ravnoteži, beše to vekovima uspešan model sa kojim su nastajala i naselja, takozvani prnjavori.

Mala Remeta nije podignuta, izgleda, kao samostalan manastir, već moguće pre kao metoh manastiru Rača, kraj Bajine bašte. Postoje brojne pretpostavke koje pak daju osnova da se i Beočinskom manastiru može pripisati gospodarenje tim metohom.

Za šta god da se odlučimo da prihvatimo, podjednako možemo pogrešiti, kao i biti u pravu.

Istina je da tek turski zapisi mogu biti objektivna osnova kao dokumentovana istorijska činjenica, a oni opisuju Malu Remetu kao već podignut, te uskoro potom i spaljen manastir, i to tek tokom šesnaestog veka, a prethodna tri veka nisu jasno dokumentovana.

Ostaje nejasno i ktitorstvo samog manastira, jer uobičajeni narativ u kome ga je dao podići srednjevekovni vladar prvo srpskih, a potom severno srpskih zemalja na kojima se, između ostalog, i nalazi Manastir, Kralj Dragutin. Uprkos tome, ukoliko dostupne dokumente uzmemo kao relevantne, vreme na koje možemo antidatirati nastanak manastira, poklapa se sa početkom vladavine njegovog oca, Uroša Velikog, što dodaje nove nejasnoće i čini deo priče o nastanku Manastira pre legendom, nego činjenicom.

I, kako nas je istorijska dokumentacija ostavila u slučaju Male Remete u popriličnoj magli kada se osvrnemo na početke gradnje, tako nas nije u tom smislu razočarala ni u narednim vekovima, sve do osamnaestog veka kada je dokumentacija pouzdanija i kompletnija.

Iz nje je jasno kako je sredinom tog veka podignuta i treća crkva, danas Crkva Svetog pokrova, koja dominira manastirskim kompleksom i mami uzdahe već pri prvom pogledu na nju.

A prvi pogled je gotovo bajkovit.

Naime, iako je prilaz pristupačan, nije idealan i zahteva malo odricanja od komfora širokog i komfornog asfalta, a slično tome i nevelik parking možemo da posmatramo.

Pa ipak, tabla sa nazivom i kapija pored koje smo stali, su na uzvišenju.

I prvi koraci kroz kapiju otkriće nam kompletan pogled na manastirske zgrade, ali i čitav kompleks koji se u svoj svojoj lepoti pruža pod nama.

Crkva koja dominira, ne samo izgledom u tipičnom vizantijsko srpskom stilu gradnje bez baroknih detalja koji uglavnom krase crkve nastaje u tom vremenu, danas nema svoj zvonik.

I ne samo danas, već ga nije ni imala nikada.

Danas je upravo zvonik velika atrakcija. 
Nasuprot ulaza u crkvu, smestio se na drvenim platformama i osnovi od kamena, i po mom skromnom mišljenju ozbiljno konkuriše za najatraktivniji detalj. U konkurenciji onako lepe crkve, jedinstvenog pogleda sa ulazne kapije i potočne doline u koju je kompleks smešten, oslonjen na senku drvoreda uz potok, nije lako biti najatraktivniji detalj uopšte.

I nije to baš neki manastir pored puta, ideš pa naiđeš i samo staneš tu. Parkiraš i uđeš.

Mora malo da se prate putokazi, da se i pita poneko, ali nije obeshrabrujuće, naprotiv.

Upravo to bi mogao biti razlog što je ovde toliko lepo.

Nije uz glavne puteve, verujem da je to jedan od glavnih razloga.

I taj mali trud koji treba uložiti dodatno, odvešće nas na mesto na kome je sve baš ovako, kao na slikama.

Oni koji su sposobni da pronađu neke veće dubine u sebi, pronaći će verovatno i svoju dozu spokoja koju čuva manastirska duša, između uzdaha koje izaziva prizor lepote koja nam se upravo otkrila u dolini ovog potoka, uglavnom sakrivena od poluzainteresovanih pogleda. 

Otkriven samo predanima u želji da pronađu lepotu u svemu. Onima posebnima...

A kao što već rekoh, ostalo je na slikama. 

Samo treba imati na umu da ovakav doživljaj nijedna slika ne može zaista da prenese. Samo to.

Objektivom po Srbiji - Arheo park Pločnik, pokazna istorijska radionica na otvorenom, presek od praistorije do budućnosti

Praistorija, istorija ili pak budućnost....od čega započeti ovaj mali zaplet poznat kao Arheo prostor Pločnik...

Jer, odakle god započeli, teško da možemo pogrešiti.

A, da bismo unapred izbegli i neke druge greške, ili makar nedoumice, da odmah pojasnim zašto sam malopre nazvao Arheo prostorom, a ne Parkom Pločnik.

Pa, Pločnik je zapravo više toga, nešto je i Arheo park, no nije sve.

Pločnik je i mesto sa jedva stotinu stanovnika, ali je i Manastir pred kojim se obeležava čuvena srednjevekovna bitka, Pločnik je i lokalitet na kome su istraživana razna razdoblja, i posledično tome, lokalitet koji je pomerio naučna poimanja o prisustvu života vezanim za obradu metala, i to za čitavu polovinu milenijuma.

I na koncu, da.

Pločnik je i Arheo park koji nam šapuće kako se živelo nekada, u trenutku kada spoznajemo sebe kroz nekoliko hiljada godina razvučene prizme, ne bi li nas što pripremljenije taj trenutak preneo u našu budućnost.

Ukoliko doživimo neke ere stvaranja i napretka na pravilan način, moguće da nas ta spoznaja pogura dalje kroz visokotehnološku sadašnjost i budućnost. A, možda i ne...ko zna.

No svakako nije svejedno imati praktično u svom dvorištu jedan tako jasan presek istorije, ne morati koristiti pasoš za obići kakvu istorijsku znamenitost, i još kada se prikaz svega toga prilagodi savremenom komformizmu svih nas....to se može slobodno zvati bingom!

I tako dobismo pobednika.

Na ovaj lokalitet nedaleko od Kuršumlije i Prokuplja, zakoračićemo praistorijskim korakom, definitivno.

Kazaljke na nevidljivom vremeplovu će se premotati nekih sedam hiljada godina unazad, sve do vremena u kome su, po svemu sudeći iz rezultata savremenih istraživanja, na ovom lokalitetu, tadašnji ljudi napravili barem četiri metalurške peći u kojima su topili bakar iz dostupnih ruda.Istina, još uvek nisu pronađeni baš svi dokazi, ali i na osnosvu dosadašnjih, jasno je da je ovde funkcionisao do sada pronađeni najstariji metalurški, odnosno industrijski centar na svetu.

Vinčanska kultura, kako arheologija sistematizuje grupe ljudi i predmeta kojima su se služili, ovde je bila znatno uznapredovala u metalurškom smislu, ali je negde i dokazan kontinuitet naseljavanja ovog područja, čime je otvoreno dosta novih pitanja na koja ćemo, nadamo se svi, uskoro imati i poneke odgovore.

Dakle, praistorija je prva i najupečatljivija epoha koja je dala na značaju Pločniku, i eto, od nje smo i počeli ovu priču.

Vremenski skok iz praistorije u srednji vek, spustiće nas na isto ovo područje u osvit nastajanja moćne turske imperije koja se drsko i skoro neometano širila na ove prostore pljačkajući i pustošeći sve pred sobom.

Propast srednjevekovne srpske države započet je iznenadnom smrću najmoćnijeg vladara Nemanjića, Dušana Silnog, carskom krunom okićenog tek nešto godina pre prerane smrti.

Odmah potom isplivavaju najveće slabosti srpske srednjevekovne vlastele i u neshvatljivom porazu na reci Marici od daleko slabijeg turskog kontigenta, ne samo da su potencijal srpske odbrane nepovratno izgubljeni, već je i strah zavladao, a moral u razjedinjenoj Dušanovoj ostavštini doveden je na opasnu ivicu.

Štaviše, u samoj Evropi se osećao strah da je turska ekspanzija u kojoj su vešto zaobišli Vizantiju pustivši je da se samouništi u građanskom ratu, daleko dublja i opasnija od nasumičnih napada koje je trpela u tom momentu srpska razjedinjena vlastela. I ne samo opasna po ove krajeve, već da će se dalje širiti ta kolona neobuzdanih ratnika sa istoka, ka samom srcu Evrope.

I baš u takvoj atmosferi, na lokalitetu oko Pločnika, u neutvrđeno vreme na prelasku leta u jesen, vitezovi predvođeni Knezom Lazarom i Jug Bogdanom koji je bio gospodar ovog kraja, namamili su u smrtonosnu zamku Muratove jedinice.

Oborivši krišom stabla kojima će zaprečiti put i oduzeti manevarski prostor turskim jedinicama, srpska strana je ostvarila i generalno posmatrano prvu pobedu evropskog sveta nad nadirućim turskim vojnicima.

Podataka o bici nema previše, a detalja još manje, pa se o ovoj bici zapravo i malo zna, osim samog ishoda i sukobljenih strana, ali ono što je jasno je da su pred odlučujuću bitku na Kosovu, srpski vitezovi stekli značajno iskustvo, shvativši da je moguće na bojnom polju pobediti silu koja je već do tada stekla oreol nepobedivosti.

Bitka kod Pločnika jedna je od dve takve pobede pred rasplet koji se desio na Kosovu, nakon koga se srpska strana nikada više nije uspela frontalno suprotstaviti turskim jedinicama koje će vremenom, čak i do Beča doći.

Ponovo Pločnik, i ponovo neka istorijska anomalija i zanimljivost.

Danas je ovde uređen i Arheo park, radionica na otvorenom, osmišljena i dizajnirana tako da približi neko davnašnje vreme savremenom posetiocu. 

U tom Arheo parku, koji se zapravo nalazi tik uz magistralni put kojim se ide, između ostalog i prema Prolom banji, ali i Đavoljoj varoši, ali nije baš dobro označen, posetioci će pronači dosta interesantnih prikaza, pre svega načina života nekih od prvih ljudskih zajednica na ovim prostorima.

Iako se ne može sa sigurnošću utvrditi stil i arhitektura ondašnjih naseobina, prema nekim razumnim pretpostavkama rekonstruisane su kolibe materijalima i tehnikom tada dostupnim.

Stoga danas može da se ušeta u kuću od blata i drveta sa slamnatim krovom i utabanim zemljanim podom u kojoj je izvesni kovač kovao gvožđe korosteći improvizovani meh, ali i u sličnu kuću u kojoj je jedna vunovlačara tkala na primitivnom razboju kakvo sukno i tkaninu.

Moguće da će nekoga fascinirati i keramičarska, odnosno opekarska zanatlijska veština u nekoj od kuća, a možda će nekome izmamiti osmeh i zadrugarska kuća, kao osnova za neke klastere u budućnosti. Ko zna...

Ono što je važno je da je ovo jedan neuobičajen presek praistorije na jednoj livadi koja bez toga ne bi bila ništa, a ovako je zaslužila da ispriča svoju priču ovde.

Stoga, sledimo fotografije nadalje, i neka priča o Arheo parku Pločnik krene...

Objektivom po Srbiji - Kikinda u susret Novoj godini, tradicionalno i jedinstveno

Kada nešto odlučiš da napraviš, to je već nešto.

Zavisno od ličnosti onog ko odlučuje, neki će se složiti i da je pola posla time već odrađeno, mada postoji mnogo toga što tek nakon odluke iziskuje ogromne napore.

Pa ipak, ta odluka je prvi korak bez koga se neće ništa ni desiti.

I, recimo da si napravio ono što si naumio, i uspelo je, više-manje, onako kako si očekivao i planirao.

Dopalo se okolini.

Pa, hajde da ponovimo to onda, što da ne.

Već sledeći put ima dosta više onih koji će priskočiti, reklama je čudo, kada su videli uspeh prvog puta, svi bi želeli biti deo sledećeg.

I to tako ide onda, svojim tokom nekim, do možda trećeg, četvrtog ili petog ponavljanja, a zatim polako dolazi do zamora materijala. Zahtevnost organizacije, finansijska zavisnost i kompleksnost onoga što organizuješ, odrediće u značajnoj meri opstanak toga kroz vreme koje dolazi.

Na koncu, biće tu uvek onih kojima sve nešto nije dobro, nije po meri, onih koji će uvek reći da nešto ne valja, i uvek će znati šta si trebao da uradiš, a koji iza sebe imaju jedan beskonačno prazan list na kome su upisali svoje životne radove na temu nekog opšteg dobra.

I to ubija volju, definitivno.

I tako smo stigli do tačke koja je možda i najteža.

Održati kontinuitet, a da se značajnije ne ugrozi kvalitet.

Da, to je ona tačka u kojoj valja pronaći u sebi onu dodatnu energiju za koju nekada ni sam ne znaš, i izgurati tad, kada je kriza. Jer, već sledeći put je ponovo lakše....

Ne odustati.

I zato, kada negde saznam da se nešto održava već trinaesti put zaredom, ja samo svoj najdublji naklon tako nečemu mogu da pružim.

U tri reči rečeno:

Kutija želja. Kikinda.

Tradicija novogodišnje čarolije za mališane koja nije posustala.

I Kikinda se itekako presvukla u praznične tonove u čast novogodišnjih čarolija i magija.

Prvih pet godina, manifestacija je, najverovatnije, imala eksperimentalnu formu, ali je potom zaštićena kao intelektualna svojina, i time i zvanično stekla status jedinstvenosti.

A šta je to tako neobično, reklo bi se na prvi pogled, pa dele se pokloni, nije to nešto tako baš jedinstveno...

Samo što je koncept svega malo drugačiji, i bitno se razlikuje da opravda epitet jedinstvenosti.

Hajde da zamislimo kako Deda mraz, u pratnji Snežne Kraljice, na fijakeru kojim upravlja devojčica od pet godina, stigne ispred Gradske kuće čak dva puta. Jednom da donese i postavi Kutiju želja, a potom i drugi put da 'proveri' da li su njegove paketiće dostavili svi njegovi pomoćnici do dečijih domova.

U tu kutiju želja deca uzrasta od jedno do deset godina mogu da ubace svoje zapisane želje, s tim da na omotima svojih pisama sa željama čitko ispišu ime i adresu, a zatim će se čarolija dešavati...

Još ne znam podatke za ovu godinu, ali prošle godine je pristiglo čak šest hiljada pisama, pa je moj duboki naklon ovakvoj organizaciji koji sam pominjao, sada još dublji.

I nekako ostaje da lebdi ono pitanje....da li je deci koja žive i odrastaju u tako lepom gradu poput Kikinde, gradu sa najlepšom ulicom, ali i mnogim drugim lepotama, moguće to odrastanje učiniti još lepšim...

Da, itekako je moguće.

Grad koji su okitile sove, odomaćile se u njemu i ništa im ne smeta, pa čak ni novogodišnja rasveta tik ispod njihovih grana, baš taj grad je našao nove načine da oplemeni odrastanje svojih mališana.

Grad u kome petogidišnjakinja doveze fijakerom Deda mraza i Snežnu Kraljicu, na mnogo je načina sebe prevazišao.

Grad u kome njegov najstariji stanovnik Kika svedoči o praistorijskim životinjama, dok u isto vreme brojnim muralima ali i terakota skulpturama grabi krupnim koracima ka budućnosti savremenog grada, to je grad čuda za mališane, ne samo ovog novogodišnjeg prazničnog doba, već i dvanaest prethodnih, i ko zna koliko budućih.

Grad kome se samo mogu, po ko zna koji put, najdublje pokloniti.

Ona najlepša ulica nije okićena novogodišnjim svetlima. Okitiće se za par meseci svojim najlepšim ruhom, i zauzeti ponovo svoje mesto na pijedastalu najlepših ulica.