Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

недеља, 31. март 2019.

Objektivom po Srbiji - ono mesto u kom se sa ludaje vidi cela Kekinda... - Kikinda!

Dakle, to je već legenda.
Ona prava legenda.
I to verzija u kojoj šala preraste u anegdotu.
Onda anegdota preraste u legendu.
U legendu o gorostasnoj Ludaji...
I..tako to onda krene...
Elem, na području koje se pod ovim i sličnim nazivima ovde moglo zateći još od nekog petnaestog veka, obitavale su razne zajednice.
Ljudi uglavnom...ali i mamuta.
No, tome će svakako detaljnije biti posvećena posebna stranica.
Ipak, ako realno sagledamo, kad odbiješ ludaju i sve vezano za nju, a zatim i mamuta Kiku, objektivno - šta preostane?
Pa, ostane samo...Kikinda.
Malo li je...rekli bi danas...
Kikinda je prelepa, u gradu i na području oko njega živi šezdesetak hiljada ljudi.
Definitivno je gradić koji valja posetiti.


Mesto koje su prvi naselili Srbi sa zadatkom da se na južnoj i jugoistočnoj granici bore sa nadirućim Turcima za račun Austrougarskog carstva, pravi svoj urbani život počinje tek kada ti isti vojnici nastupanjem mira, ostaju bez posla.
Ratari koji ovo područje oblače u novo, mirnodopsko i hlebotvorno ruho, zapravo su tek bivši ratnici. Za njima dolaze polako i Nemci, Madjari i drugi, te je i danas ovo svojevrsna kosmpolitska priča u kojoj se popneš na onu legendarnu ludaju i sa nje vidiš celu Kekindu...














































Нема коментара:

Постави коментар