Objektivom van Srbije - Dvorac Topolica, rezidencijalno zdanje Kralja Nikole u Baru, lepotan palmama okružen na samoj obali mora

I, odmah da se ispravim.

Naslovio sam ovo umnogome popularnijim, negoli dokumentacionim stilom, veoma svesno, a ubrzo ću pojasniti i zašto sam ovo učinio.

Najznamenitiji, iako ne i najpoznatiji, vladar iz dinastije Petrovića, kraj Nikola II, ovo zdanje nije niti zidao, niti ga sebi namenio, no ipak je ovaj kompleks od davnina prepoznat u narodu kao letnja rezidencija Kralja Nikole II.

Podigao ga je njegov zet, potonji kralj Petar I Karađorđević, koji je ovde živeo od venčanja sa Zorkom, upravo za potrebe njihovog života u Crnoj Gori, ali život je imao drugačije planove za sve njih, uključiv i dvorski kompleks.

Upravo Nikola II Petrović kupuje zdanje podignuto, smatra se, 1885. godine od svoga zeta, ali za svoga sina Danila, te se Vila Topolica kakav je bio neko vreme zvanični naziv ovog dvorskog imanja, zapravo u zvaničnim dokumentima spominje kao Dvorac prestolonaslednika Danila.

Dakle, iako je suštinski svuda, zvanično nigde nema Nikole II, poslednjeg vladara dinastije Petrović.

Naravno, uz bogato nasleđe koje je ostavio za sobom, od najnaprednijeg i najprosperitnijeg perioda Crne gore, pa sve do brojnih objekata koji i danas služe kao čuvari bogate i slavne istorije, ali i kao komercijalni objekti, Nikola II za sobom je ostavio i dosta širi legat vezan za vlastitu ličnost, a kroz koji se može sagledati i upravo ova situacija.

Sve je uradio da bi ovaj kompleks nastao, ali nigde se ne spominje da mu je i pripadao.

Da, Nikola II Petrović mudro je vodio politiku male države, te je jedna neplodna i negostoljubiva priroda nadvladana upravo tom politikom. Shvatajući da će ga konzervativna načela vladanja održati na vlasti, uspeo je da pronađe kompromis između tradicionalnog načina života i vladanja, i savremenih trendova kojima je svet koračao ogromnim koracima napred, udaljujući se sve više od zaostale male države, tek oslobođene od turske vlasti.

Postao je zet Evrope. 

Udavao je kćeri i dvorske dame širom Evrope. te umesto miraza, zapravo dobavljao i ekonomsku korist, kako za sebe, tako i za državu. Održavajući venčane odnose sa vladarskim porodicama, sticao je i njihove naklonosti, i uprkos tome što je državna kasa bila stalno pod zajmovima iz inostranstva, oni začudo nikada nisu prestali da pristižu.

Mudri vladar ostao je daleko najduže od svih iz svoje dinastije na vlasti, a za sobom ostavio daleko poštovaniju i uređeniju državu, kada je usled ratnih dešavanja tokom i nakon Prvog svetskog rata, svrgnut sa vlasti na čuvenoj Podgoričkoj skupštini.

Pored svojih rezidencija u samom Cetinju, Biljarde kao tradicionalnog dvora Petrovića, te Nob+vog dvora građenog za decu svog prethodnika Danila, ubijenog u atentatu, no u koji se ipak sam uselio na kraju, kao i ovog dvorskog kompleksa u Baru, ipak je svoj život okončao u inostranstvu.

Ne nužno loše, ali daleko od države kojom je vladao duže od pola veka i toliko toga joj ostavio.

Vila Topolica, zapravo je jedan od naziva za Veliki dvor kao najveće zdanje kompleksa koji je još obuhvatao i Mali dvor, danas u komercijalnoj upotrebi van zidina samog kompleksa, zatim dve kule stražare, kapelu i zimsku baštu, koja nekako ambijentalno gotovo u potpunosti odudara od ostatka kompleksa.

Upravo ona je dobijena na poklon od Vittoria Emanuela, pa se pretpostavlja da je obilje stakla zapravo deo tadašnjeg modernističkog trenda u Evropi, koji je i u samoj Italiji bio široko prihvaćen.

Park koji okružuje dvor i zaokružuje kompleks, posebna je priča.

Prelep park u kome je savršeno uklopljena ideja vrtova do tada viđenih u Engleskoj i Francuskoj, sa prednjim delom u kome dominiraju palme kao deo mediteranskog ambijenta.

I, konačno, unutrašnjost koju je spram svojih potreba, uredio Zavičajni muzej koji danas gazduje ovim kompleksom.

Kažem danas, jer se u ovim objektima ranije i školovalo, pa čak i živelo u vidu socijalnog zbrinjavanja, no danas je konačno pronašao ovaj dvor svoju najlepšu namenu, te čuva tradiciju, predanja i istoriju za brojne posetioce, dok se šepuri nasred gradske plaže u Baru, naprosto mameći svojim kulama i dverima prolaznike i znatiželjnike, a neretko ugošćava i razne kulturne manifestacije u svom dvorišnom delu kompleksa.

Objektivom po Srbiji - Vračevgajsko jezero, mesto koje zaokružuje Belocrkvansku rivijeru

I to Panonsko more, koje niko od nas nije video...stalno nas nekako okružuje ta priča o pradavnom moru, i kao da nas zapljuskuje nekim nevidljivim talasima kuda god da se okrenemo.

Na samom početku prošlog veka, neko je u blizini Bele Crkve odlučio da kopa nešto iz tog Panonskog mora.

Šljunak. Taj morski šljunak, kanda je negde bio poprilično cenjen, jer su ga kopali ručnim alatom, a prevozili zapregama. Nije lako, ne.

A još manje je isplativo, sem ako nije bilo baš cenjeno to dno nekadašnjeg mora.

Vremenom, kopanje su preuzeli bageri, a transport železnica, i uglavnom su se onda tim šljunkom gradili nasipi, ali i putevi.

Putevi su se pravili da traju, i najveća većina tada gradjenih puteva traje i dalje....koliko u tom trajanju učestvuje i taj šljunak sa dna nekadašnjeg mora, ne znam, ali ono što znam je da su vremenom od šljunka, napravljene i obale. 

Plaže.

Skakaonice.

Tobogani....

Ne, nije u pitanju more...ali bismo možda mogli popričati o nekoj rivijeri, o nečemu što pruža ugođaj mora do neke mere, ali nalazi se tu, na svega sat ipo od Beograda ili Novog Sada.

Nema čekanja na granicama, nema čekanja na naplatnim rampama, nema ni sati i sati provedenih u putu, ali nečega i ima.

Ima malo traženja parkinga, da, i ima i malo čekanja na konobara ako je velika gužva, i ponekada je možda i hladnija voda od morske jer se prosečno kreće negde između dvadesetprvog i dvadesetšestog podeoka. Da, bude i toga da kojih pola minuta duže stojimo u plićaku, pre nego što se spustimo dublje i zaplivamo.

No, svakako je mnogo više toga što ima nego onoga što nema.

Tu, na obali belocrkvanske Rivijere, na Vračevgajskom jezeru, nedavno uređenom tako da ga se ne postide ni daleko poznatije letnje destinacije.

Prvo na šta naiđemo jeste parking.

Onaj parking uz put.

Tačnije, uz obe strane puta.

Uglavnom je puno već u ranim popodnevnim satima, ali valja uzeti u obzir i činjenicu da unutar samog kompleksa jezera postoje uređeni parkinzi koji su napola popunjeni, iako ne sumnjam da ima i dana kada je sve puno.

I, kada parkiramo, ulazeći na ulaz ka Novoj plaži, pred nama je jedan zavidan avantura park, zaista nešto na šta može biti ponosan svaki posetilac, makar ga samo i pogledao, umesto da odmeri svoju snagu i veštinu u njemu.

Potom nas put vodi ka očigledno sveže uređenoj plaži koje se sećam i u nekim ranijim izdanjima, zapuštenijim i asketskijim, ali sa dovoljno šarma da me uvek privlačila više od glavne, na Gradskom jezeru.

Nekada se kao posebna atrakcija na Vračevgajskom jezeru, recimo na moto skupu koji je tu organizovan, smatralo da kroz vodu prođemo do ostrvca na kome je bio mali bar, nekada je radio, a nekada nije...ili se raznim veštinama zaobilazila ograda koja je tu, pretpostavljam zbog kampova, postojala.

Danas ograde nema, a samo mostići kojima se prelazi, govore da je reč o ostrvu.

Onom ostrvu...

I, konačno, sadržaji poput tuševa, svlačionica, sportskih terena, ali i pedalina, daski za jedrenje ili veslanje koje se danas po skraćenici naziva sup, pa čak i tobogana, splava, ležaljki, suncobrana i drugog, današnja su obeležja ovog jezera.

Nisam siguran koliko su se trupovi nekih američkih helikoptera baš uklopili ovde, no ne sumnjam da im se deca raduju te da se igraju po njihovim unutrašnjostima.

Ručak ili samo piće, zakuska ili dezert, najprivlačniji su mnogima, te je najčešće puno za stolovima svih objekata na jezeru koji to nude, a ima ih nekoliko.

Nekome privlačno baš to, nekome samo neizbežan dekor, ali svakako sam siguran da je atmosfera veoma slična onoj morskoj, u priličnoj meri, upravo iz tih razloga.

Na dosta mesta postoje i divlje uvalice, useci, spustovi do vode, te je na suprotnoj, neuređenoj obali jezera koje je gotovo pun kilometar dugačko, moguće videti mnoštvo kupača, a sve to čini scenografiju privlačnom, za tih stotinjak kilometara koje sa zadovoljstvom svaki put pređem po obodu moje omiljene Peščare.

Kome ne bude tih kilometara previše, eto i predloga...za dan, vikend, a možda i manji odmor...