Objektivom po Srbiji - Salaš na obali jezera, jedan nestvarni raj uz prvu registrovanu plantažu kivija kod nas

I, tako...reklo bi se po naslovu da sledi jedna pozamašna priča, te nešto što bi moglo da ostavi u zasenku čak i fotografije, jer ne nailazi se svaki dan na nešto prvo.

Pa još i neuobičajeno, poput kivija u našim krajevima.

I to zasađenim na hektar i trećinu još površine...pa kada se pretvori u tone, ispadnu neke desetine tona kod dobroga roda.

I, tako, reko bi se....ma biće ovo jedna bogata priča, no ovaj put možda neće biti tako.

Možda će ovaj put fotografija preuzeti primat nad tekstom, i možda će se uz te fotografije zaboraviti na sve ostalo, sve rekorde, sve uspehe poljoprivrednog gazdinstva uzdignutog na ovaj nivo, a koji će se sa neizbežnim, a opet dužnim poštovanjem ukloniti u stranu, te lagano nakloniti onom što će nas dočekati na Salašu pored jezera...

I, možda ćemo negde u tom putovanju po fotografijama sami za sebe osmisliti poneku priču o tome kako je neko ko od zemlje živi, poželeo da toj zemlji na neki način i uzvrati.

Da uzvrati praveći scenografiju za neke od najlepših bajki na svetu upravo uz zemlju kojoj je smatrao da duguje sve.

Onu scenografiju u kojoj ima svega, ali nema restorana...nema prenoćišta...zapravo, nema nijednog od sinonima postojećeg trenda u kome ćemo kafanu zamaskirati u nešto što nazivamo etno kućom, pa privlačiti svoje Ivice i Marice standardnim jelima sa roštilja, umesto čokoladicama oblepljenim oko kućice...vabeći ih istaknutim i gotovo agresivnim reklamama o svom etno atributu, umesto mrvicama posutim po šumi.

Ma ne...ovo je sada priča o jednom bajkovitom prizoru u kome nemate konobare i napojnice, te recepcije sa okačenim brojem telefona da zovete ako zatreba ko tu tobož radi...ovo je bajka koju možete doduše unajmiti samo za sebe na neko vreme, ali ste onda bukvalno svoj na svome...spremićete i poslužiti sebi ono što osmislite, uživaćete u svemu taman onoliko koliko ste raspoloženi, jer sve ostalo za uživanje je zapravo tu...

I zato...foto šetnja može da počne....

Na samom izlazu iz Temerina, pravcem iz Novog Sada, gotovo neprimetno, a svakako skromno, a...reklo bi se čak i stidljivo, ugledaćete putokaz za Salaš na obali jezera.

Ugledaćete ga, istina, samo ako ga tražite.

Drugačije možda, ali samo uz baš puno sreće....no, nekako ovaj koncept i nije za slučajne prolaznike, već za one sa namerom.

I, prema tom putokazu, skrenućete ka jednoj od najlepših vojvođanskih reka, Jegrički, zemljanim ali sasvim solidnim putem, i pre negoli stignete do reke, putokaz koji je sada oučljiviji jer se jedini nalazi usred zasada kukuruza, uputiće nas pravo na kapije ovog prelepog imanja.

Čak i pred samim kapijama, zasadi industrijskog bilja, kao pod konac uređeni, najaviće o kakvoj se pedantnosti zapravo radi.

I, odmah zatim ograda, kapija, i zavesa se razmiče, a prve stranice bajke se okreću jedna sustižući drugu, gomilajući se između dva daha bez kojih nas zatečeni prizor ostavlja.

Obrisi koje vidimo, ma kako sjajno igledali, neće nam umanjiti iznenađenje koje praktično raste svakim korakom ovim vanvremenskim imanjem.

Da, tako je...parking ima svoju oznaku, ali on zapravo nije velik, nije čak ni betoniran, a ni kapacitetan.

Štaviše, ubrzo shvatamo da je parking zapravo - taman kakav treba.

Ne narušavajući ništa, prima taman onoliko vozila koliko treba a da broj ljudi ne naruši lepotu bajke pred nama.

I, tu nas negde odmah dočekaju patkice...odmeravaju nas perifernim vidom, te nas potom rutinski ignorišu. 

Jasno, u njihovoj smo kući...

Jedini neuređen deo imanja, zapravo je deo u kome se odvijaju razne logističke aktivnosti poput hranjenja uzgajanih životinja, skladištenja prehrane i đubriva i slično, ali jedan detalj definitivno privlači pogled.

Pogled na auto, maskiran, dakako...ne samo da se ne vidi auto....već i da se ne vidi na koju stranu ide.

Zapravo, nekako bi se reklo da uvek ide napred što bi simbolisalo celokupnu poruku ovog imanja...čak i kada ide u rikverc.

I potom - bajka.

Arhitektura....ma, neverovatna.

Pleni odmah.

A cveće kao dekor na kome bi pozavideli i najlepši arhitektnoski biseri.

U istom stilu popločano.

Neverovatno....to je prvi utisak koji se stvori u glavi čoveku...

A potom dalje....putem od žute cigle.

Ne, njime se ne stiže u Oz...ali, negde je blizu, reklo bi se na momente.

Sjajno je....svaki detalj je posebnu pažnju imao, a i sada svaki detalj krade posebnu pažnju namerniku koji se dočepao ovog bajkovitog mesta, na poneki sat u svom životu.

I, upravo tim putem od žute cigle, stiže se i do neočekivano praktičnog kompleksa sadržaja koji će svakome učiniti boravak ovde pre svega svrsishodnim, a zatim i sjajnim u svakom smislu.

Ovde postoji i mobilijar za decu, ali i sportski i rekreativni sadržaji i za starije.

Pored sportskih terena, na raspolaganju je i jezero sa veoma neobičnim i zanimljivim pedalinama, ali i kajakom za veslanje, kao i brojnim drugim idejama koje se ovde mogu realizovati.

I, svakako, bilo kakav događaj će obeležiti i nekakav zajednički obrok za koji se sami moramo pobrinuti...ali, u ambijentu koji nam je sve omogućio, od ambijentalno savršeno uklopljenih objekata za serviranje i pripremanje hrane, pa sve do ostalih elemenata logistike koji će učiniti da taj obrok bude nezaboravan.

Detalji o kojima se vodilo računa, garantuju nezaboravnost.

I, tu bih otprilike mogao staviti ne jednu, već tri tačke na svoje tekstove o Salašu na obali jezera, i prepustiti tim trima tačkama da se uz pomoć fotografija, pretvore u onaj vizuelni doživljaj koji će svako od nas, uveren sam, posle ovog čitanja imati neko vreme pred očima.

Nemojmo se pitati kako ćemo stići do ovde, nema potrebe...već smo stigli.

Sada još samo ostaje da odlučimo hoćemo li obogatiti svoje živote i boravkom na ovom čudesnom mestu nekada...sa nekim dragim nam, i podeliti ovu bajku na najlepši mogući način.

Objektivom po Srbiji - šarmantni Morović ušuškan na ušću Studve u Bosut

Tri mosta, dve reke, jedno ušće.

Logično zvuči, naravno.

Nekada se i Beograd tako mogao opisati, ali zanimljivo postaje tek kada shvatimo da je ovo ušće imalo svoja tri mosta, dve reke i jedno ušće daleko pre nego što je Beograd, daleko veći i tada, a kamoli sada, dosta pre nego što ga je taj velegrad sustigao po broju mostova.

Dakako, za to postoje ozbiljni razlozi, politički pre svega, ali i istorijski, no za ovo mesto na krajnjem zapadu Srema, gotovo do same državne granice smešteno, ti politički i istorijski razlozi nisu bili bitni.

Štaviše, istorija je u ovom mestu ispisivala stranice kakvima se ne može podičiti baš mnogo većih mesta, a eto...pokušajmo se podsetiti koliko smo puta čuli za Morović uopšte, a da nije reč o Vojnoj ustanovi i lovnom kompleksu?

Da, istorijska nepravda neka kao da je zarobila ovo mesto i steže ga čvršće od stege kojom ga grle Studva i Bosut.

Jer, istorija svoje prve poznate stranice ispisuje još u vreme antičkog Rima, ostavljajući do današnjih dana veliki broj srebrenjaka iz trećeg veka, kao i rimljansku nekropolu kakva je mogla postojati samo uz razvijeno naselje onog doba.

I, sa prvim ispisanim stranicama, priča se nastavlja dalje kroz srednji vek.

Marot. 

Taj naziv se za ovo mesto spominje po oskudnim spisima, uključiv i takvo ime jedne srednjevekovne plemićke porodice.

Pa ipak, dvanaesti vek istorija prepoznaje kao vreme dolaska Stevana Morovića preko Bosne sa nešto vojske i nešto civilstva na ovo područje, te se etimologija u traganju za poreklom naziva mesta, zaustavlja tu negde vezano za taj podatak.

Agilan u borbi protiv turskih prodora, Stevan Morović postaje miljenik ugarske administracije, i ta se ljubav nastavlja sve dok sredinom veka vlast nad Morovićem ne preuzme prvo despot Đurađ Branković, a potom ga tadašnji kralj ugarske Matija Korvin predaje na upravu sinu Ivanu, te od Morović doseže do svog najvećeg istorijskog značaja u kome je prepoznat pod nazivom Štit Slavonije.

Pa ipak, u petnaestom veku Morović pada pod tursku vlast ne odlolevši najezdi kao ni polovina Evrope, ali njegov uticaj, prema dostupnim spisima, ne opada ni tada. Jedina promena je bila turska vlast umesto ugarske, ali je ostao centar administracije i pod Turcima.

Oslobađanjem Morovića potkraj sedamnaestog veka, stvaraju se uslovi da se osim vojske, i kultura i ekonomija učvrste u ovom mestu.

Pored impozantne Katoličke crkve na samom ulazu u mesto, koja datira još iz trinaestog veka, građena višeetapno u romanskom i gotskom stilu, u mestu je podignuta i pravoslavna crkva, koju je pod istim nazivom nasledila novija sredinom devetnaestog veka, i nekako se činilo da su stvoreni svi uslovi za dalji kulturni razvoj mesta.

Ekonomija beleži uzlaznu putanju najpre krčenjem šuma i pretvaranjem zemljišta u plodno, ali i uzgoju crne mangulice, i očuvani spomenik prvom parobrodu koji je tokom devetnaestog veka uplovio u Morović, ilustruje taj ekonomski zamah.

Vrhunac bi mogao predstavljati period u praskozorje dvadesetog veka kada su u roku od nekoliko godina podignuta sva tri mosta, ali istovremeno, demografski podaci beleže baš u tom periodu i značajan odliv stanovništva, jer značaj i uticaj mesta upravo tada opada.

Zanimljivo je da je ulazak u jedinstvenu jugoslovensku državu Morović dočekao sa svega pet stotina stanovnika više nego danas.

Premalo, u oba slučaja, nažalost.

No, pored poljoprivrede, upravo tada se razvija i šumarstvo, ali i lov, pa se na neki način može smatrati da su tada i krokirani grubi obrisi današnjeg Morovića.

Drugi svetski rat doneo je nezamisliva zla ovom mestu.

Ustaški režim odvodi u više navrata stanovnike u logore, pre svega u Jasenovac, ali i u dva navrata pali mesto u potpunosti, toliko da se posle rata svaka kuća morala obnoviti u potpunosti.

Danas je dosta toga obnovljeno i uređeno.

Nedostaje ljudi, ali to je priča koja prati svako sremačko selo, pa i šire.

Ipak, uređuju plažu na kojoj gostuju i kupači, a uredili su i šetalište oko Tvrđave, ali i osvetili mostove i samu tvrđavu, tako da meštani ipak mogu uživati u svom, kako kažu i drugi, najlepšem selu u opštini Šid.

A zalazak sunca nad Studvom...kao i ušće uopšte...to treba zaista svako da vidi...