Objektivom po Srbiji - Koviljsko - Petrovaradinski rit, specijalni rezervat prirode i specijalna bajka koju odživiš u danu koji se pamti

 Hiljadu i jedna noć...mora biti da negde ima i svoj Jang...baš poput svakog Jina. 

Možda bi to bio hiljadu i jedan dan.

Bajka do bajke. Ambijent, nekako...bajkovit. Na momente nadrealan.

Čula osećaju sve. Sva čula. Mirise zamenjuju zvuci. Oči se zatvore pa otvore. Slike nestvarne. Sve što dotakneš je priroda. Ona prava, ona koju poželimo po nekoliko puta godišnje, pa vremenom i nekoliko puta mesečno, a u zrelom dobu i nekoliko puta dnevno. Ta priroda.

E jedan od tih hiljadu dana bi morao biti i dan u Koviljsko Petrovaradinskom ritu.

Ritu, da...močvarno. Kanali, Dunavci. Barske ptice, ribe, poneko stado ovaca. Kreket žaba neuznemiravan ničim. Mir i spokoj dokle god čula dosežu. Nije za jednog.

Za dvoje je. Ako dvoje i krenu sami, vratiće se zajedno. To priroda čini. Magija koju treba doživeti. Osetiti. Preživeti pa preneti dalje. Nekome kome želiš samo dobro.

Nije daleko, ne.

Malo dalje od Beograda nego od Novog Sada. Ništa strašno, naprotiv, najbliži Raj koji nam je dostupan.

Uz duhovnu stenu koja se nadvija nad vojvođanskom ravnicom uzdignutu kroz nadaleko vidljiv toranj Manastira Kovilj, smestio se i ovaj ambijent sa kojim bi se mogla započeti i bajka o hiljadu i jednom danu.

Naravno, mogli bismo i o pecanju ovde...ali, nekako je lepše o kajaku kojim se istražuju sve obale i skriveni rukavci. Mogli bismo i o porodičnom ručku u restoranu, da, ali nekako mi lepše zvuči pogled na rode na svakoj od bandera, pa čak i na davno zamrlom stablu uz molitvenu kućicu...Mogli bismo ovde reći i par reči o veličanstvenom Dunavu koji seže sve do Karlovaca i veličanstvenog mosta kod Beške, ali mogli bismo i o nepreglednim poljima koja opšinjavaju svojim jednostavnim bojama i kontrastima do unedogled. Mogli bismo, naravno...jer, svega toga ima.

Samo od nas zavisi o čemu ćemo.

Istini za volju, ja ne znam zaista skoro ništa o preko dvesta vrsta ptica koje ovde obitavaju...pa čak ni o mrestilištu, vele najvažnijem u ovom delu toka Velike reke, za šarana, štuku i smuđa. Ne, zaista ne znam. Riba se praćakne. Ne znam koja je. Riba je svakako. Ptice prolete, rode razaznam, čaplje...labud mi ne promakne...e, sad, uza ostale moram da verujem statistikama ornitologa koje pričaju o dvestašest vrsta. Ono što ja pouzdanoi raspoznajem jesu brojne žabe koje čujem, a obradujem se i ponekom stadu ovaca koje neumorno okuplja lajanjem i trčkaranjem psić. Meni je sve ovo dovoljno, itekako dovoljno da uživam. Punim plućima u svom danu, jednom od hiljadu bajkovitih.

Danu u kome se može čovek napuniti za hiljadu narednih dana, zaljubiti za najmanje hiljadu narednih, odmoriti od najmanje hiljadu napornih prethodnih... 

Koviljski Raj je dovoljan da se poveruje i u hiljadu i jednu noć, i da se poželi još hiljadu takvih dana.

Meni svakako. Ostali neka odluče hoće li ga probati...reči ovde nemaju više značaja, slike će reći zapravo sve, ali protkol zahteva i poneko slovo...a sada se odjavljujem od tastature i prepuštam stranicu fotografijama koje nose svaka svoju priču. Moju, nečiju...svačiju...ko bi ga znao...

Ili je ipak nekada moglo možda biti i ovako...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Vila Breg na Plavincu kraj Smedereva, ili Vila Obrenovića - spomenik kraja jedne dinastije

 Poslednji dani poslednjeg kralja, logično su i poslednji dani dinastije.

Za razliku od potonje dinastije koja ju je nasilno smenila, te opet nasilno izgubila vlast, dinastija Obrenovića nikada više nije davala nikakvih znaka vladalačkih pretenzija.

Ugašena je krvlju, na određeni način i sramotno, dok je poslednji njen kralj zapamćen uglavnom po životu nepodobnom za tadašnje prilike i kao nepopularan u narodu.

Iako od samog svog početka dinastija Obrenovića nije nužno za naslednike imala direktne potomke, te su vladari postajali i deca vladarevog brata, opstanak na vlasti kralja koji se ženi nerotkinjom okarakterisan je kao nešto preko čega se neće preći. Zapravo, bio je to trn u oku narodu koji je pod Obrenovićima sticao ne samo slobodu, već i samosvesnost uz nadu da će i moderna Evropa postati deo njihovog opšteg ambijenta umesto turske kasabe koja je karakterisala Srbiju toliko vekova. Na neki način sami Obrenovići su dodelili narodu tu slobodu da ocenjuju moralnost i postupke svojih vladara u toj meri.

Na samom početku jednog veka, jednog maja, ulazna vrata na kapiji dvorca u Topčideru otvorio je mladi poručnik, potonji najmoćniji čovek buduće države, pa čak i predsednik Vlade, zaverenicima organizovanim u najstrašniju tajnu organizaciju formiranu na ovim prostorima i time je ugašena dinastija Obrenovića te noći.

Pa ipak, pre samog kraja, svetli dani Kralja Aleksandra Obrenovića i posebno supruge mu Drage Mašin, ponajviše su svanjivali upravo u letnjikovcu sa vinogradima na brdu Plavinac, nedaleko od Smedereva. Letnjikovac je zajedno sa vinogradima formirao utemeljitelj dinastije, jedini iz nje kome je i pored sve vlasti, isključivo trgovina bila najbitnija stvar. 

Kažu da su Smederevci o svetkovinama koje su se obeležavale u gradu, dolazili drumom, ali i Dunavom do pod same donje kapije letnjikovca (mada prava kapija nije postojala na drumu, već malo improvizovano pristanište za potrebe dvorjana i logistike za letnjikovac), želeći da odaju svoje poštovanje kraljevskom paru.

Iako je Vilu napravio knjaz Miloš, a opremio je i dodao joj ergelu Knez Mihailo, tek je Aleksandar udahnuo u nju pravi duh plemstva. Neobičnost sudbine koja se poigrala sa vilom dajući joj pravi život baš u momentu kada su poslednja zrnca dinastije curela u peščanom satu koji niko nikada više nije okrenuo, leži i u tome što pojedini podaci ne znače ni približno koliko bi trebali, zasenjeni sveukupnom sudbinom samog kompleksa. 

Dakle, ovo je mesto na kome su napravljeni prvi tereni za kriket i tenis u Srbiji, ali avaj.

Kome to još može biti interesantno kada je vila gašenjem dinastije Obrenovića ostala skrivena čak i za same Smederevce sve do pre nekoliko godina...

Danas je to rezidencijalni objekat koji se koristi samo za posete najvišeg nivoa kakva je recimo poseta kineskog predsednika i slično, i nudi pored vinograda koji se pružaju i krase veličanstven pogled na Dunav, još i dodatne otmene sadržaje van samog zdanja. Nekoliko dodatnih objekata koji čine kompleks, osim jednog, uglavnom su logističke prirode, ali sam park koji okružuje Vilu otmen je i šetnjom po stazama kroz ambijent uredne i negovane šume, otkriće razne zanimljivosti poput ružičnjaka, istina bez ruža danas, ali i mesta za pečenje mesa, te fantastične terase sa koje se pruža pogled zbog koga bismo proveli čitav dan na toj terasi.

Unutrašnjost Vile je podjednako zanimljiva i u sklopu spratnog objekta nudi prijemne sadržaje u prizemlju, dok se prostorije za rad i boravak većinom nalaze na spratu. 

Sve je, bez sumnje, predviđeno za uživanje.

Naravno, u onom otmenom stilu, diskretnom plemićkom, poput podsetnika kako je Srbija mogla biti i manje nasilna, a više hedonistička možda...

Prostorije za službu obezbeđenja, a ovaj spavač nije tu da čuva išta sem svoje dokone dremke...da ne bude zabune :)

Ružičnjak bez ruža.

Smeta li ipak?

Teško da smeta...umemo da zamislimo vreme kada se ovoliko trudilo oko cveća.

Povratak iz parka nas opet vodi u predvorje istorije.

Pogled sa terase iz kraljevske sobe.

I ta magična terasa...sa koje se čoveku ne odlazi.