Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

уторак, 22. септембар 2020.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Vila Breg na Plavincu kraj Smedereva, ili Vila Obrenovića - spomenik kraja jedne dinastije

 Poslednji dani poslednjeg kralja, logično su i poslednji dani dinastije.

Za razliku od potonje dinastije koja ju je nasilno smenila, te opet nasilno izgubila vlast, dinastija Obrenovića nikada više nije davala nikakvih znaka vladalačkih pretenzija.

Ugašena je krvlju, na određeni način i sramotno, dok je poslednji njen kralj zapamćen uglavnom po životu nepodobnom za tadašnje prilike i kao nepopularan u narodu.

Iako od samog svog početka dinastija Obrenovića nije nužno za naslednike imala direktne potomke, te su vladari postajali i deca vladarevog brata, opstanak na vlasti kralja koji se ženi nerotkinjom okarakterisan je kao nešto preko čega se neće preći. Zapravo, bio je to trn u oku narodu koji je pod Obrenovićima sticao ne samo slobodu, već i samosvesnost uz nadu da će i moderna Evropa postati deo njihovog opšteg ambijenta umesto turske kasabe koja je karakterisala Srbiju toliko vekova. Na neki način sami Obrenovići su dodelili narodu tu slobodu da ocenjuju moralnost i postupke svojih vladara u toj meri.

Na samom početku jednog veka, jednog maja, ulazna vrata na kapiji dvorca u Topčideru otvorio je mladi poručnik, potonji najmoćniji čovek buduće države, pa čak i predsednik Vlade, zaverenicima organizovanim u najstrašniju tajnu organizaciju formiranu na ovim prostorima i time je ugašena dinastija Obrenovića te noći.

Pa ipak, pre samog kraja, svetli dani Kralja Aleksandra Obrenovića i posebno supruge mu Drage Mašin, ponajviše su svanjivali upravo u letnjikovcu sa vinogradima na brdu Plavinac, nedaleko od Smedereva. Letnjikovac je zajedno sa vinogradima formirao utemeljitelj dinastije, jedini iz nje kome je i pored sve vlasti, isključivo trgovina bila najbitnija stvar. 

Kažu da su Smederevci o svetkovinama koje su se obeležavale u gradu, dolazili drumom, ali i Dunavom do pod same donje kapije letnjikovca (mada prava kapija nije postojala na drumu, već malo improvizovano pristanište za potrebe dvorjana i logistike za letnjikovac), želeći da odaju svoje poštovanje kraljevskom paru.

Iako je Vilu napravio knjaz Miloš, a opremio je i dodao joj ergelu Knez Mihailo, tek je Aleksandar udahnuo u nju pravi duh plemstva. Neobičnost sudbine koja se poigrala sa vilom dajući joj pravi život baš u momentu kada su poslednja zrnca dinastije curela u peščanom satu koji niko nikada više nije okrenuo, leži i u tome što pojedini podaci ne znače ni približno koliko bi trebali, zasenjeni sveukupnom sudbinom samog kompleksa. 

Dakle, ovo je mesto na kome su napravljeni prvi tereni za kriket i tenis u Srbiji, ali avaj.

Kome to još može biti interesantno kada je vila gašenjem dinastije Obrenovića ostala skrivena čak i za same Smederevce sve do pre nekoliko godina...



Danas je to rezidencijalni objekat koji se koristi samo za posete najvišeg nivoa kakva je recimo poseta kineskog predsednika i slično, i nudi pored vinograda koji se pružaju i krase veličanstven pogled na Dunav, još i dodatne otmene sadržaje van samog zdanja. Nekoliko dodatnih objekata koji čine kompleks, osim jednog, uglavnom su logističke prirode, ali sam park koji okružuje Vilu otmen je i šetnjom po stazama kroz ambijent uredne i negovane šume, otkriće razne zanimljivosti poput ružičnjaka, istina bez ruža danas, ali i mesta za pečenje mesa, te fantastične terase sa koje se pruža pogled zbog koga bismo proveli čitav dan na toj terasi.

Unutrašnjost Vile je podjednako zanimljiva i u sklopu spratnog objekta nudi prijemne sadržaje u prizemlju, dok se prostorije za rad i boravak većinom nalaze na spratu. 

Sve je, bez sumnje, predviđeno za uživanje.

Naravno, u onom otmenom stilu, diskretnom plemićkom, poput podsetnika kako je Srbija mogla biti i manje nasilna, a više hedonistička možda...






Prostorije za službu obezbeđenja, a ovaj spavač nije tu da čuva išta sem svoje dokone dremke...da ne bude zabune :)














Ružičnjak bez ruža.
Smeta li ipak?
Teško da smeta...umemo da zamislimo vreme kada se ovoliko trudilo oko cveća.









Povratak iz parka nas opet vodi u predvorje istorije.







Pogled sa terase iz kraljevske sobe.











I ta magična terasa...sa koje se čoveku ne odlazi.







1 коментар:

  1. Kraljevski otmen, uzvišen letnjikovac, prefinjeno odnegovan vrt za uživanje, kao i Versaj, a ipak naš. Za ponos našem narodu. Treba čitati tekstove poput ovog koji oživljava našu istoriju i podstiče nas da prepoznamo i uživamo u hedonizmu koji nam je na dohvat ruke.

    ОдговориИзбриши