Ne, da ne bude zabune.
Kelti definitivno nisu znali za Inđiju. Bili su prikraćeni za to saznanje iz dobrih razloga.
I nisu zbog toga nestali kao narod, odnosno pleme. Da ne bude zabune ni oko toga.
Krivi su pre svega Rimljani, te svakako istorijska distanca koja je sa nekih desetak vekova razdvajala njihovo slavno doba od naseljavanja Slovena koji su oplemenili ovaj prostor u svojim kasnijim generacijama, te je ovaj gradić postao nekrunisana prestonica ugostiteljskih objekata po glavi stanovnika, potom evropskih investicija po istoj toj glavi, prva po broju Outlet parkova prema ponovo onoj glavi stanovnika, ali i štošta drugo.
Ma, da su Kelti imali viziju samo...
No, istorija nas uči kako Kelti i njihovo dominantno, i izrazito vojničko pleme Skordiska zapravo nisu imali viziju o današnjoj Inđiji, već su se skromno bazirali na pozicije današnjeg najstarijeg naselja inđijske opštine, Krčedin, te na obroncima Fruške gore, sve do desne obale Dunava.
Da, Kelti su ipak bili tu. Tu negde, doduše, jer tek pre nekih desetak godina keltsko istorijsko zaveštanje ulazi u Inđiju, i to kroz gradnju replike jednog naselja iz doba upravo keltske vladavine ovim krajevima.
Ima smisla odati svojevrsno priznanje plemenu koje je za sobom ostavilo dosta fizičkih tragova svog bogatog i slavnog bitisanja na ovim prostorima koje i danas brojni tragači sa onim čudnim detektorima metala pasionirano traže od Maradika do Slankamena.
Novac i blago negde leže možda zakopani u brojnim hunkama među kojima je i grob najslavnijeg Skordiskog vojskovođe Brenosa, u Britaniji čak smatranim i božanstvom, jer dosta blaga se slivalo u ove krajeve pre nego što su Rimljani konačno osvojili desnu obalu Dunava stvarajući svoj čuveni Limes. Bogato područje na kome je u upotrebi bio novac upravo kovan ovde, nedaleko od Krčedina u vlastitoj kovnici.
Ipak, ne želimo da sve što je keltska vladavina ovim prostorima baštinila posmatramo kroz novac i blago, i to je upravo i bila ideja stvaranja potencijalno atraktivnog turističkog proizvoda, oličenog u jednoj replici keltskog naselja na obodu sportsko rekreacione zone, nedaleko od gradskog bazena, a zapravo tik uz mini Zoo vrt Koki koji je možda i najbitnija inđijska atrakcija.
Koncept već viđen u Jagodini, da se sve atrakcije saberu na jednom mestu, što ima svojih prednosti u svakom slučaju, meni lično se ponajmanje dopada od svega viđenog i ponuđenog, ali zato je ideja ono što me kupilo u momentu, čim sam pre skoro decenije čuo da se ovaj projekat pokreće.
Mala naseobina opasana visokim odbrambenim bedemima od drveta možda nije najtipičnija keltska fortifikacija jer nam arheologija nudi i ostatke zidanih bedema iz ovog doba, ali svakako predstavlja jedno od naselja koja su bila manje utvrđena, odnosno ona koja nisu spadala u red najvažnijih, odnosno najizloženijih.
Daleko važniji je prikaz samog načina života šetnjom između objekata među koje osim kuća za stanovanje spadaju i ostali privredni objekti kakvi su kovačnica novca, te radionice za tkanje i proizvodnju grnčarije, ali i obori za stoku, te neke od sakralnih pozicija na kojima bi se dočarala mitologija o keltskim plemenima upravo kroz njihova verovanja i rituale.
Amfiteatar na otvorenom svakako je jedan ozbiljan alat za bilo kakvo stručno i organizovano predavanje i prezentaciju o vremenu koje kompleks treba da evocira, ali sem njega, vrlo je malo zapravo i napravljeno do danas. Impozantno deluje kuća za stanovanje, te prostorija sa pećnicom, ali opšte posmatrano, za projekat koji predviđa između deset i dvadeset objekata, ne može se reći da je pri kraju. čak ni sada kada su, prema navodima lokalne samouprave, obezbeđena sredstva za završetak.
Pa ipak, i ovo što je do danas urađeno, iako neadekvatno deklarisanim ambicijama, interesantno je, i ponovo je u jednom segmentu svrstala ovaj gradić na prvo mesto u državi...i, za sada, jedino, jer ovakvih projekata nemamo nigde više.
Prostor je otvoren iako tabla na ulazu sugeriše da baš i nije, ali ruku dragog nam bića možemo uzeti, te zajedno prošetati zanimljivim konceptualnim parkom i učiniti jedan dan lepšim nego što je mogao biti da nismo odlučili preći tih četrdesetak kilometara od Beograda ili Novog Sada...
Нема коментара:
Постави коментар