Često sam dobijao dva pitanja vezana za moje članke i putopise, a to su - kako biram destinacije koje ću da obiđem, i kako biram šta ću kada da objavim.
Na prvo pitanje je uglavnom danas lako odgovoriti. Nekada sam zabadao prstom po karti Srbije čak, pa kasnije detaljnije prolazio kompletne predele, a danas je najlakše odgovoriti jer već neko vreme, čim mi neko spomene neki zanimljiv pejzaž, građevinu ili kakvu drugu destinaciju vrednu odlaska, moje su noge, u sprezi sa točkovima, odmah željne putovanja.
A odgovor na drugo pitanje je tu i tamo, kompleksniji.
Postoji jedan red, da ne budu objave iz iste rubrike jedna za drugom, zatim da bude promotivno odabrano nešto pred neku nastupajuću sezonu ili događaj i tako, ali postoji i nešto intuitivno što je teško objasniti.
Elem, za današnju objavu, zaslužna je jedna konstatacija koja otprilike glasi ovako - ne znam zašto, ali me privlači to Gradište...
Ne, nije reč o mojoj konstataciji, ali mogao bih je doslovno prepisati, jer kao da su apsolutno moje misli izrečene tom konstatacijom.
Ima nečega u tom Velikom Gradištu što me privlači, i toliko puta sam pokušavao i sam sebi da to pojasnim, da dokučim...i tačno toliko puta koliko sam pokušavao, nisam uspeo.
Na koncu, neke stvari u životu i moraju da ostanu misterija, one začinjavaju naš život, čine ga zanimljivijim i vrednijim življenja, pa tako, eto, u neku fioku sa nerešenim misterijicama, smestilo se kod mene i Veliko Gradište.
I tako, danas ću rado da predstavim svoj pogled na desnu obalu Dunava, na njegovom hiljadupedesetdevetom kilometru, kako to kažu precizni statistički podaci, i gradić u kom je nešto više od pet hiljada duša našlo svoj dom i uživa u svemu onom što život upravo ovde i nudi.
A nudi, zaista nudi, ko ume da vidi, i još važnije, za onog ko ume da uživa u tome.
Jer, ne pričamo ovde o mestu na reci, već mestu na rekama, tačnije, na ušću reke Pek u Dunav.
I baš na tom mestu je izuzetan biodiverzitet, pre svega močvarnih i drugih ptica, zaslužan za značaj koji zlatonosna reka Pek ima za samo Veliko Gradište.
A opet, kome je draža urbanija varijanta posmatranja prirode izbliza, jedinstven šetališni pravac kojim se stiže do Srebrnog jezera posle predivnih pola sata šetnje, nešto je vredno izuzetne pažnje. Prosto požali čovek što nije razdaljina veća, a šetnja duža, da ne mora usporavati pred kraj 😀
Na koncu, o Srebrnom jezeru koje je gotovo deo Gradišta postalo još malo, nema potrebe posebno govoriti.
Ono što pruža ova destinacija, svakako je deo onoga što iskusi i posetilac, a kamoli stanovnik Gradišta.
I nikako ne treba zaboraviti klimu, jer Veliko Gradište je jedan od najtoplijih gradova tokom leta u Srbiji, a neretko i najtopliji.
Sunce, talasi Dunava i vetrić koji zatalasa poneki pramen, i sve to na visini od svega osamdesetak metara iznad mora, pa...reklo bi se - to je to.
Ipak, nije. Nije more, ne, ali je tu.
Bliže je, na jedva nešto preko stotinjak kilometra od Beograda recimo. Sat vremena vožnje danas...
I ima šta da ponudi, i za godišnji odmor, a kamoli za vikend, jer za izlet samo....isuviše toga će ostati neotkriveno. A ipak, da ne ostane neotkriveno, kako bismo stigli do one intrigantne i golicljive misterijice koja bi nas opet vratila u Veliko Gradište, zar ne?
Ovo što možemo pročitati i videti ovde, moguće da će za ponekoga zaista biti otkriće, ali i pre mene, a bo'me i Gradištanaca, ovaj prostor su otkrili i Rimljani, i baš na ovom mestu su podigli važno utvrđenje koje je u vreme cara Hadrijana, koji je nakon osvajanja svog prethodnika Trajana odlučio da posveti privredi carstva svoje vladarske napore, te utvrdivši granice, počeo posebnu pažnju posvećivati rudarstvu.
I upravo se, vrlo verovatno, baš ovde nalazio i veliki rudarski transportni centar regiona, koji je čak bio samostalan i od velikog
Viminacijuma. I sam Car ga je posetio, a kovan je i poseban novac ovde. Upravo novčići iz tog perioda danas u numizmatičkom svetu spadaju među najtraženije i najcenjenije.
No, sa padom Carstva, ovi krajevi će čekati vekovima do sledećih pominjanja, i to u prvom pisanom dokumentu Kneza Lazara koji ih osvaja početkom poslednje decenije četrnaestog veka, te poklanja Gradište uz još dvanaest sela, poveljom
Manastiru Ravanica.
Naime, vizantijska vladavina ovim krajevima u središte administrativne ali i vojne uprave područja, smešta nekadašnju tvrđavu Braničevo u današnjem selu
Kostolac, te se i značaj nekadašnjeg Pinkuma, kako se zvao utvrđeni rudarsko transportni centar u današnjem Gradištu, izmestio. Upravo to izmeštanje skrajnulo je i značaj, a shodno tome i pominjanje prostora današnjeg Velikog Gradišta u dostupnim istorijskim dokumentima.
Srednji vek će doneti u ovo područje i velika pustošenja, što prolaskom turskih, a što ugarskih vojski u međusobnim ratovima.
Nakon tih pustošenja, ovaj kraj bez ikakve perspektive, Despot Đurađ Branković potkraj postojanja Despotovine, pokloniće tako opusteo Turcima. Preostalo stanovništvo će ga napuštati u nadolazećim decenijama pod naletima turskih zuluma, a razvoj Gradišta, kao i čitavog kraja, nastaviće se tek po odlasku Turaka odatle.
I upravo tada, pod vlašću srpskih dinastija, Gradište dobija prve kulturne i privredne elemente koji danas čine okosnicu života ovde, a redom su to crkva u centru mesta, ali i biblioteka, te zatim hidroelektrana na reci Pek.
Škole, carina, pa potom i pregrađivanje
Dunava čime je dobijeno
Srebrno jezero, stvorili su uslove za život i dalji razvoj ne samo Gradišta, već i okolnih mesta koje pripadaju opštinskoj upravi čije je sedište upravo ovde.
Naravno, i obližnji
Akvapark menja značajno sliku ovog mesta koje se suštinski oslanja praktično na prihode od turizma i poljoprivrede, i to se već primećuje u kvalitetu života ovde.
Alaske večeri i Pasuljijade, samo su deo sadržaja koje ovo mesto više ne organizuje, već ih organizovano živi, jer to je bolji opis onoga što se dešava na polju kulturnih dešavanja u Gradištu.
I naravno, to je možda i najbolji omaž nekim slavnim Gradištancima koji su bili i najpoznatije Gospođe ministarke ili osnivači Narodnog orkestra RTS-a, kao i priznati i poznati sportisti, diplomate, trgovci ali i članovi SANU recimo.
I na koncu...ima li konkretnog odgovora na pitanje šta to tačno vuče čoveka ovde..?
Ja ne znam taj odgovor, ali znam i da nemam na brojna druga pitanja odgovore koji su mi prihvatljivi, a ipak sve je to zaista tako, čak i bez jasnog odgovora...
A Veliko Gradište svake godine postaje na neki način sve veće u mojim očima...sa sve većom nepoznanicom...zbog čega sve tačno....
Нема коментара:
Постави коментар