Dvorci i stilsk arhitektura Srbije - Ruski dvor u Šidu, sve drugačije od onoga kako su ga nazvali...

Kontroverza, sugeriše naslov, znam...

Nije neka namerna intriga, već se nekako samo od sebe nametnulo kada sam seo da pišem ovaj članak o jednoj veoma lepoj građevini neobičnog životnog puta negde na samom zapadu Srbije.

I, u čemu je stvar onda sa Ruskim dvorom u Šidu?

Pa, iako definitivno podseća svojom arhitekturom ali i veličinom na mnoge lepe dvorce, posebno u Vojvodini, reč dvorac možemo skratiti na dvor, a pridev ruskog, produžiti na rusinski i negde bismo možda dobili jednu značajno precizniju sliku ovog zdanja.

Dakako, samo sa aspekta nastanka, namene i uloge u svom postojanju.

Jer sve ostalo je ipak nešto što ne podleže bilo kakvom razmatranju već samo utiscima.

Pa kako ko doživi taj svoj susret sa ovom atrakcijom.

Dvorci nisu uvek rezervisani samo za plemstvo, ne, zapravo se letnjikovci, vile i drugi rezidencijalni objekti mogu naći širom države sa istorijom nepovezivo sa aristokratijom.

Upravo tako je i ovaj dvorac, jedan od bisera Šida, izvorno zapravo letnja rezidencija poglavara crkve u Križevačkoj biskupiji, i to nas uvodi u jednu od najsloženijih međuhrišćanskih priča sa kojom sam se susreo ikada, uključiv i Veliki raskol.

Naime, ovde imamo situaciju da su usled turskih prodora, a potom i zuluma, mnogi pravoslavni vernici, srpskog naroda uglavnom, kreću se prema severu, ka Beču metaforički rečeno.

I na području zapadne Slavonije, te Međumurja se odjednom steklo dovoljno izbeglih vernika, da je tu nekako nastala i jedna eparhija koja je priznavala obe vrhovne crkvene vlasti, i Patrijarha, i Papu.

Političkim manevrima, jedna takva eparhija je imala svoju ulogu na raznim nivoima, tako da je njena verska osnova skrajnuta više puta u korist dominacije određenih centara moći, ali je vremenom i tome došao kraj.

I ne, nisu je ti centri moći pustili da se vrati svojim izvornim idejama okupljanja vernika i širenju vere među njima, već su je vremenom i ugasili, negde u drugoj polovini osamnaestog veka.

Vernici su potpali organizaciono pod neke druge oblike crkvene administracije, najverovatnije u pokušaju razdvajanja neobičnog principa priznavanja, ali i pokroviteljstva obe najmasovnije verzije hrišćanskog učenja i delovanja na ovim prostorima.

Sukcesor je postala novoosnovana Križevačka eparhija, definisana pre svega kao Grkokatolička crkva, i letnja rezidencija poglavara ove eparhije, nikla je ubrzo, već naredne godine u Šidu. Dakako, isprva to nije bila rezidencija, odnosno, država kao pokrovitelj namenila je izgradnju ove zgrade kao upravnog objekta za funkcionisanje poklonjenog imanja i razvoja ekonomije episkopske na tom imanju.

Pretpostavlja se, osnovano, da je cilj prenamene zgrade u letnju rezidenciju zapravo bio širenje dometa eparhije, uspostavljanjem ovakve institucije čitavu Slavoniju udaljene od matičnog dvora.

No, čak i da nije tako, u Šidu se, eto, obreo jedan dvor, lep i naočit, i na ponos svim stanovnicima danas.

dj

Sudbina zdanja kao rezidencije Vladike relativno je duga i nema jasnih i preciznih podataka o tome kada su nastajale prenamene, ali ono što se činjenično može potvrditi jeste da je početkom dvadesetog veka polako nestala potreba za opstajanjem rezidencijalne forme, i konačno 1920. godine ovde se udomilo sestrinstvo redovnica koje prepoznajemo kao Rusine, te otud najverovatnije i netačna interpretacija naziva objekta.

Dakle, manastirski život započet u to vreme, potrajaće duže od osam decenija, a u nekim od tih decenija, doći će do izražaja i izuzetno human karakter koji se neotuđivo vezuje za ovo zdanje. Tako će se ovde ugostiti, spram okolnosti koje su zahvatile državu, i sirotište, i internat na neko vreme, ali i partizanska bolnica u ratnom periodu.

Zidove zdanja koje se prostire na čak sedam stotina kvadratnih metara, oplemenjivali su i zvuci instrumenata muzike škole koja je ovde jedno vreme funkcionisala.

Što bi rekao prost narod, gde čeljad nisu besna, nije ni kuća tesna, a nije baš čest slučaj naći neki verski objekat ovoliko posvećen stanovništvu mesta u kom se nalazi, kakav je to ovde bivao slučaj.

U tekući vek, ovaj koji i sada živimo, ovaj dvor ulazi sa pre svega zamislima i planovima.

Poslednje redovnice odselile su za Osijek, a brigu o imovini i objektu preuzeo je lokalni paroh, zajedno sa idejama i planovima za koje se još uvek kreiraju preduslovi.

Danas se u prizemlju zgrade nalaze i brojne knjige stare i preko dva veka, kao pisana svedočanstva o dolasku Rusina, ali i drugih u ovo područje, i čuvaju se u sklopu etnografskog muzeja koji baš u ovim prostorijama funkcioniše, no planovi su daleko veći od toga.

Iako baroknim stilom izgrađen zvonik možda predstavlja najatraktivniji detalj dvora, uz prelep prostran vrt, najveću mistiku iznedriće i tri podruma građenih za potrebe vladičanskih korisnika iz doba kada je ovde funkcionisala letnja rezidencija. 

Upravo ti podrumi su u fokusu nekih lepih ideja u kojima ovde vizionarske oči vide lutkarsko pozorište. Adaptacija podrumskih prostorija svakako nije najidealnije rešenje, ali time bi se prizemne prostorije definitivno ostavile u svrhu muzejskih postavki, i ne bi se delile sa tim lutkarskim pozorištem.

No, kako god da bude, jedno ovakvo zdanje zaista je markantno i jedno je od najznačajnijih obeležja grada na krajnjem zapadu Srema, te uz lokalnu crkvu i vrtić, zaokružuje lepu priču o crkvenoj svesti koja je otišla korak dalje u ideji sprege sa narodom koji živi tik uz nju, bez obzira na njegova verska opredeljenja ili ubeđenja.

Neke velike restauracije Dvor trenutno ne zahteva, ali ozbiljniji zahvati, pre svega na ikonostasu ili nekoj od pomenutih ideja, najverovatnije će se izvesnije i desiti obzirom da je i sama država institucionalno uzela zdanje pod svoju zaštitu.

Da, ako nas put navede u Šid, možda i najveća greška bi bila ne posvetiti sat vremena ovom spomeniku nesvakidašnje istorije.