Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Fric Hristić u Bačkom Novom selu, ili kako se reč Kraj piše optimističnijim rukopisom

I, dođe jednom i kraj. Pa, mora, naravno...ali, kada se ukrsti na jednom mestu više nekakvih krajeva....onda valja dobro prostudirati smisao te reči - kraj.

Jer, nije kraj puta isto što i kraj države. A, na istom je mestu, recimo.

I, nije kraj epohe isto što i kraj jedne znamenite građevine. Pa čak i kada je i to na istom mestu.

I na koncu...kakav je to kraj koji ne sugeriše nekakav novi početak, a to je nešto što se na kraju krajeva uvek zapitam kada razmišljam o nekom kraju. Stoga je i normalno da sebi postavim to pitanje kada dođem u jedan kraj prepun...raznih krajeva.

A taj kraj se nalazi na Dunavu, na kraju krajnjeg puta koji se čak i završava u reci i koji ima samo alternativu - nazad. I u tom kraju je nastupio kraj jedne epohe, obeležen jednim dvorcem podignutim na samom kraju jednog veka, dvorcem koji je više puta od tada video svoj kraj, ali srećom, postoji i pogled na neki novi početak.

Taj kraj se zove Bačko Novo Selo. Sva tri slova velika, bar u mom imenovanju. Nije samo od pravopisa, već i od poštovanja prema tom malom mestu u kome živi danas oko hiljadu stanovnika. 

I tu je i taj kraj. 

Kraj države, kraj druma....sve se to završava sa velikom rekom koja je puno puta plavila, pa čak i devastirala ovaj kraj nemilosrdno. A opet, u inat valjda svoj toj muci, ovo mesto uporno živi i ne posustaje.

Imaju i svoj poligon za igru i veštine vezane za fizička nadmetanja, ali imaju i svoje manifestacije kada deca bosonoga na pesku odmeravaju svoje snage u raznim sportovima.

Imaju i svoje čarde pri reci na kojima uživaju u ribljim specijalitetima kojima se diče, a imaju i hotel, obnovljen, i crkvu koja, doduše, vapi za obnovom. Imaju i duha, i to za zavideti im. Možda im sadržaji koje imaju na raspolaganju i nisu dovoljni, ali oni to neće pokazati, ne, i to je jedna atmosfera vredna pohvale.

I kada takvim očima pogledaš na stvari, onda nekako i logično ispada što imaju i dvorac, odnosno njegov preostali deo. Pa, ispada ionako da im još samo kakav dvorac nedostaje u toj priči, a oni ga ipak imaju.

Dvorac Fric Hristić, danas dostupni izvori kažu kako je to zajednički projekat dve imućnije porodice iz habsburškog doba, porodice Fric koja je jevrejskog porekla, te porodice Hristić iz obližnje Bačke Palanke koje su nekako našle dogovor o zajedničkoj gradnji dvojnog reprezentativnog objekta baš u ovom mestu.

Kada sam svojevremeno tokom prošlog veka stasavao, nekako sam znao da ću doživeti smenu vekova, ali mi je jedina asocijacija na to bila računanje koliko ću tada imati godina. Lepe neke godine, činilo mi se, svašta se još dalo i tokom prethodnog veka uraditi u životu, te je u tom maniru u mojoj glavi smena vekova bila čak i marginalizovana. No, smena vekova se poklopila sa smenom milenijuma, i medijska pompa vezana za to, nekako je i mene dokačila, pa su se i moja osećanja vezana za tada predstojeću smenu vekova, počela graditi na ideji nekakvog ličnog obeležavanja. Nažalost, u poslednju godinu veka ušlo se sa drugačijim mislima od onih koje su, verujem, naše dve porodice iz ove priče na zapadu Bačke, imale kao ideju. Jer, oni su poslednju godinu svoje smene vekova ispratile izgradnjom jednog rezidencijalnog objekta, i to u retkom maniru zajedničke gradnje i saživota, dok je moja zadnja godina smene vekova stotinu godina kasnije, prošla u prebrojavanju ruševina iz višemesečnog bombardovanja zemlje.

Ovakva jedna paralela me može posebno rastužiti, ali i oraspoložiti kada sagledam veličinu uspeha obeležavanja smene vekova podizanjem ovog dvorca. Očigledno je da može i tako, a ne samo razaranjem...

I tako, sa tim mislima stojim ispred prizemne građevine, nekadašnjeg dvorca, odnosno jedne njegove polovine, u senci izuzetno visokog platana koji se poput kakvog gorostasnog čuvara, nadvio nad njim i nadamnom.

Dvorac koji je nastao 1900. godine, imao je sličan drugi svoj deo koji je nestao posle revolucionarnih osvajanja kulturne baštine koja su uglavnom rušila, devastirala ili bar degradirala sve ono što nisu razumela...a jedan dvorac je sigurno bio poslednje što bi ti tadašnji pobednici revolucionari razumeli u svojoj euforiji.

Druga polovina, koja je umesto visokog ulaza sa stubovima imala veliku četvorougaonu terasu, u svemu ostalom je bila veoma slična ovoj koja je danas vidljiva.

Pomoćne zgrade i objekti nisu naišli na razumevanje takođe, te su nakon nacionalizacije i oni nestali, ali je preživeli objekat dobio neke nove stanare. U jednoj prostoriji je udomio domaću islamsku zajednicu, dok je u ostalima odzvanjala graja dečijih grla i škripa školskih klupa i kreda po tablama doskora...

Danas je nova, funkcionalnija škola zapravo prvi komšija, u istom je dvorištu, a dvorac - čeka. 

Reklo bi se da čeka svoj kraj. Ili možda ne.

Dunavski informativni centar.

Ovo je naziv koji bi mogao dvorac da ponese u budućnosti, jer su obezbeđenim sredstvima od strane lokalne i pokrajinske vlasti, napravljeni projekti za renoviranje i prenamenu, a sa kojima se danas konkuriše za fondove iz evropskih kasa namenjenih takvim projektima.

Nije nerealno pomisliti da kraj dvorca ovakvog kakvim smo ga znali zaista dolazi, ustupajući mesto jednoj novoj ulozi, ali i novom ruhu u kome će možda ovo zdanje zablistati u budućnosti, te možda svom kraju, ali i šire, dati značajnije doprinose od bilo kakvih danas zamislivih.

Da, određena realna nada postoji....a do tada, ko ume da pronađe lepotu, naći će je i na ovim fotografijama ispod kojima se dalje prepuštamo.

Objektivom po Srbiji - Etno kompleks Nišavska dolina, trud kome se moraš diviti

I kako nekada beše jedan logo obeležio možda i čitavu jednu deceniju, a logo je glasio Svetski - a naše, tako je  i danas to ostala misao koja nam se često javlja, u daleko šarolikijem spektru korišćenja od pukog piva, uz koji je logo promovisan.

Zbog čega?

Pa, zato što tu ima nečega, nečega suštinskog. Zato što takva pomisao sintetiše u sebi prepoznatljivu ambijentalnu i etnološku komponentu, obogaćenu za one detalje koji danas čine zonu komfora u kojoj bi nam radoznalost za onom prvom komponentom, apsolutno prijala.

Zato, eto...

A najbolje se ovakva sinteza tradicionalnog, što sugeriše to nešto naše, i savremenog na šta nas asocira pridev svetskog, primeti u ugostiteljskim, a možda i više turističkim mini pričama, koje gotovo u pravilu nude prefiks etno ili salaš u današnje vreme.

Tradicionalni izgled, a iznutra komfor dostojan savremenih veoma visokih standarda.

I, ako krenemo od Pirota ka državnoj granici sa Bugarskom, na svega par kilometa sa desne strane upravo jedna takva priča nas očekuje u svojevrsnoj mešavini stilova u kojoj čak na prvi pogled nećemo ni raspoznati za baš sve što vidimo, da li je poniklo kao element tradicionalnog, ili savremeno luksuznog.

A, te dileme se nižu od samog ulaza...

Ulazak u kompleks je kroz tradicionalnu, moćno ozidanu kapiju sa krovićem bez koga to u ovim krajevima ne ide, ali ubrzo dalje putem od kaldrme dolazimo do zastave sa oznakama kompleksa. Koliko je sama zastava nešto tradicionalno, jasno je, ali ona je svojim dizajnom tako lepo stopljena u tradicionalni ambijent u kome je, da je teško razumeti da je zastava jedan od savremenih simbola identifikacije nekog brenda.

I tako redom, gotovo neprimetni prelazi između kaldrmisanog puta, na površine obložene skupim kamenom, koji se smenjuju sa detaljima poput česme kakve su uglavnom nekada imale javne površine poput trgova ili mesta okupljanja, sa detaljima kakvi su parkinzi velikog kapaciteta bez kojih je danas teško zamisliv turizam, i tako dalje....

Deset apartmana sa terasama okrenutim ka unutra, ali svaki sa samostalnim prostorom za lično uživanje zaklonjenim od očiju drugih, zaista su metaforički prikaz jednog starog srpskog naselja varoškog tipa sa početka devetnaestog veka pa nadalje.

Elegancija koju svakako nisu mogle posedovati ondašnje kuće i čardaci, perfektno je prikrivena do nivoa onog drugog, a nikako prvog pogleda, i nimalo ne odudara od orjentalnog stila gradnje u ovim krajevima koji dominira onim prvim pogledom.

Naravno, visoki standardi smeštaja unutra, davno su postali uobičajeni, pa nema nimalo razloga da sumnjamo u komfor koji kriju navučene zavese iza kojih bi nas mogla komotna posmatrati i neka Zona Zamfirova.

Pa ipak, kompleks se diči i rečnim ambijentom koji pelazimo sa dva uobičajena kolska, i jednim vanredno lepim pešačkim mostićem koji nas inspiriše na uživanje, ali i podseća na naziv celog kompleksa.

Tu je i restoranska ponuda koja nije samo u jednom restoranu izlistana, već je razasuta na par mesta u različitim oblicima, uključiv i jedan objekat u stilu stare mehane, i svi oblici ugostiteljske ponude, dizajnirani su uz neizostavne detalje etno miljea ovog podneblja, a pre svega asocijacija na čuvene ćilime koji su nastajali vekovima baš ovde, spretnim i upornim čvorovanjem konaca.

Nekadašnji kompleks skrivenih bunkera u vojne svrhe, koje okružuje rov sa vodom, danas je iznikao u nešto što izaziva uzdahe, ali i trenutni osećaj velikog poštovanja za uloženi trud.

Nišavska dolina je mesto na kome danas možemo uživati koketirajući sa onim nekadašnjim, ali je svakako i mesto koje korača i u svoju budućnost, a ta budućnost bi trebala biti, razume se, naklonjenija onoj savremenoj komponenti. Spa centar i otvoreni bazen, danas su se već pozicionirali kao osnova turizma na ovako visokom nivou, a čak i hotel koji je takođe u planu, najverovatnije će ambijentalno slediti ovaj prelep arhitektonski manir u kome je i sadašnji kompleks nikao. Prema očekivanjima, hotel će ozbiljnije pojačati kapacitet od sadašnjih tridesetak ležajeva, a verovatno je da su dosadašnje finansijske analize pokazale zeleno svetlo za takvo ulaganje pre svega na osnovu ambijenta i ponude kojoj je teško odoleti.

Odlazeći iz Nišavske doline, sa sobom sam poneo toliko utisaka, da sam ih, čini mi se, bezbroj puta sublimirao, a potom i analizirao, pa te analitike reciklirao, i tako sve ukrug. Možda bi jednostavnije bilo reći da sam ostao prožet utiskom gotovo jednakog intenziteta već godinama, ali...postoje utisci koji se ne mogu i ne smeju pojednostavljivati. To su oni utisci koji, evo, opstaju godinama negde u nama...