I kako nekada beše jedan logo obeležio možda i čitavu jednu deceniju, a logo je glasio Svetski - a naše, tako je i danas to ostala misao koja nam se često javlja, u daleko šarolikijem spektru korišćenja od pukog piva, uz koji je logo promovisan.
Zbog čega?
Pa, zato što tu ima nečega, nečega suštinskog. Zato što takva pomisao sintetiše u sebi prepoznatljivu ambijentalnu i etnološku komponentu, obogaćenu za one detalje koji danas čine zonu komfora u kojoj bi nam radoznalost za onom prvom komponentom, apsolutno prijala.
Zato, eto...
A najbolje se ovakva sinteza tradicionalnog, što sugeriše to nešto naše, i savremenog na šta nas asocira pridev svetskog, primeti u ugostiteljskim, a možda i više turističkim mini pričama, koje gotovo u pravilu nude prefiks etno ili salaš u današnje vreme.
Tradicionalni izgled, a iznutra komfor dostojan savremenih veoma visokih standarda.
I, ako krenemo od Pirota ka državnoj granici sa Bugarskom, na svega par kilometa sa desne strane upravo jedna takva priča nas očekuje u svojevrsnoj mešavini stilova u kojoj čak na prvi pogled nećemo ni raspoznati za baš sve što vidimo, da li je poniklo kao element tradicionalnog, ili savremeno luksuznog.
A, te dileme se nižu od samog ulaza...
Ulazak u kompleks je kroz tradicionalnu, moćno ozidanu kapiju sa krovićem bez koga to u ovim krajevima ne ide, ali ubrzo dalje putem od kaldrme dolazimo do zastave sa oznakama kompleksa. Koliko je sama zastava nešto tradicionalno, jasno je, ali ona je svojim dizajnom tako lepo stopljena u tradicionalni ambijent u kome je, da je teško razumeti da je zastava jedan od savremenih simbola identifikacije nekog brenda.
I tako redom, gotovo neprimetni prelazi između kaldrmisanog puta, na površine obložene skupim kamenom, koji se smenjuju sa detaljima poput česme kakve su uglavnom nekada imale javne površine poput trgova ili mesta okupljanja, sa detaljima kakvi su parkinzi velikog kapaciteta bez kojih je danas teško zamisliv turizam, i tako dalje....
Deset apartmana sa terasama okrenutim ka unutra, ali svaki sa samostalnim prostorom za lično uživanje zaklonjenim od očiju drugih, zaista su metaforički prikaz jednog starog srpskog naselja varoškog tipa sa početka devetnaestog veka pa nadalje.
Elegancija koju svakako nisu mogle posedovati ondašnje kuće i čardaci, perfektno je prikrivena do nivoa onog drugog, a nikako prvog pogleda, i nimalo ne odudara od orjentalnog stila gradnje u ovim krajevima koji dominira onim prvim pogledom.
Naravno, visoki standardi smeštaja unutra, davno su postali uobičajeni, pa nema nimalo razloga da sumnjamo u komfor koji kriju navučene zavese iza kojih bi nas mogla komotna posmatrati i neka Zona Zamfirova.
Pa ipak, kompleks se diči i rečnim ambijentom koji pelazimo sa dva uobičajena kolska, i jednim vanredno lepim pešačkim mostićem koji nas inspiriše na uživanje, ali i podseća na naziv celog kompleksa.
Tu je i restoranska ponuda koja nije samo u jednom restoranu izlistana, već je razasuta na par mesta u različitim oblicima, uključiv i jedan objekat u stilu stare mehane, i svi oblici ugostiteljske ponude, dizajnirani su uz neizostavne detalje etno miljea ovog podneblja, a pre svega asocijacija na čuvene ćilime koji su nastajali vekovima baš ovde, spretnim i upornim čvorovanjem konaca.
Nekadašnji kompleks skrivenih bunkera u vojne svrhe, koje okružuje rov sa vodom, danas je iznikao u nešto što izaziva uzdahe, ali i trenutni osećaj velikog poštovanja za uloženi trud.
Nišavska dolina je mesto na kome danas možemo uživati koketirajući sa onim nekadašnjim, ali je svakako i mesto koje korača i u svoju budućnost, a ta budućnost bi trebala biti, razume se, naklonjenija onoj savremenoj komponenti. Spa centar i otvoreni bazen, danas su se već pozicionirali kao osnova turizma na ovako visokom nivou, a čak i hotel koji je takođe u planu, najverovatnije će ambijentalno slediti ovaj prelep arhitektonski manir u kome je i sadašnji kompleks nikao. Prema očekivanjima, hotel će ozbiljnije pojačati kapacitet od sadašnjih tridesetak ležajeva, a verovatno je da su dosadašnje finansijske analize pokazale zeleno svetlo za takvo ulaganje pre svega na osnovu ambijenta i ponude kojoj je teško odoleti.
Odlazeći iz Nišavske doline, sa sobom sam poneo toliko utisaka, da sam ih, čini mi se, bezbroj puta sublimirao, a potom i analizirao, pa te analitike reciklirao, i tako sve ukrug. Možda bi jednostavnije bilo reći da sam ostao prožet utiskom gotovo jednakog intenziteta već godinama, ali...postoje utisci koji se ne mogu i ne smeju pojednostavljivati. To su oni utisci koji, evo, opstaju godinama negde u nama...
Нема коментара:
Постави коментар