Beograd koji pamtim, bio je jedan sasvim drugi Beograd.
Zapravo, prvenstveno je to bio kraj u kom sam rođen, i iz kog mi potiče porodica, praktično svega nekoliko stanica bilo kojim autobusom koji prolaze u blizini, i to je to.
Svako pomeranje značajnije od tih par stanica, bilo je svojevrsno istraživanje sveta oko sebe, pa tako i Beograda. Danas to možda zvuči nerealno, ali i nekadašnja Železnička stanica bila je deo tog istraživanja, a kamoli ona druga, Dunav stanica. Imao sam neke rođake tamo, i te posete su bile prave - rođačke. Iako sam išao kod svojih vršnjaka, ti odlasci su uvek odisali nekim šarmom putovanja. Avanture, na neki način.
Planiranog i izdvojenog vremena, rezervisanog baš za taj-i-taj dan.
Da, Železnička stanica je u mojoj dečijoj svesti tako percipirana.
Dečački dani, a naročito srednja škola, proširili su još više vidike i preneli ih na grad koji se širio.
Moja svest je sve više prihvatala činjenicu da mi Železnička stanica nije daleko više, da je svega par stanica više od onih par stanica koje su u mojoj glavi činile moj grad kao detetu. Potom su došli prvi motorići, pa i ozbiljniji motori. Daljine se možda nisu smanjile jer se do nekih naselja išlo i poprilično pustim, do tada neurbanizovanim krajevima, ali su postale primamljivije. Metri su zaostali za kilometrima na listama prioriteta, a grad sam otkrivao sa sve većom radošću. Potom sam ga, usred tog otkrivanja, i napustio.
Povratak, dosta godina kasnije, iako sam redovno dolazio bar nekoliko puta godišnje u međuvremenu, doneo je i neke nove percepcije u moju svest.
Ono čega, začudo, nikada nije bilo, jeste ta nostalgija za starim slikama grada sa kojom često rađamo u sebi otpor prema nečem novom, nečem drugačijem. Sve sam nekako doživljavao kao normalno, bez obzira da li sam se slagao sa tim novitetima ili ne.
I nekako se godinama nakon mog povratka u Beograd, formirala u meni pomisao na - ledinu.
Livadu, pustaru, neuređeni ali zeleni pojas usred grada.
Počeo sam da primećujem ledine. Ponekad čak i one koje više nisu imale po sebi zelenilo već železničke pragove, napuštene polusrušene objekte, smeće po nekada davno asfaltiranim i zapuštenim parcelicama namenjenih ko-zna-čemu.
Kada je otvoren jedan tržni centar na jednoj od ledina, prvi put sam se našao u dilemi da li je možda ipak korisnije bilo da to bude ledina, a ne još jedna potrošačka klopka kojih je, smatrao sam, ionako već bilo isuviše u gradu i zemlji koji teško da su proizvodili dovoljno, naspram onoga što su trošili...
No, taj tržni centar je svima dodao jednu lepu crtu koju sam smatrao osećajem dostojanstvenog držanja koraka sa svetom. Osećaj šetnje kroz kompleks postao je dominantno lep, a osećaj da je livada mogla ostati livada umesto ovako nečega, napustio me je tiho na nekom od elevatora kojim sam se penjao ili spuštao na sledeće nivoe. I, tada sam tek počeo da sagledavam ledine nekim drugim očima.
Danas je još jedna ledina zasijala pred mojim očima dovoljno snažno, da premotam unazad svoj film o pogledima na ono što sam smatrao naturalnim i suprotstavljao ga urbanom, i ne sluteći kako ću i urbano u onom svom gradu sa nekoliko autobuskih stanica dijametrom, videti kao naturalno.
Život je ponekad zaista raspoložena lola i zabavljač, i jedne večeri sam se svojim kolima uputio do one nekadašnje Železničke stanice da vidim spektakularno mesto za gradsku novogodišnju zabavu, sa razlikom što sam ovaj put daleko bolje morao planirati i odlazak i povratak, nego što sam ikada to do sada morao.
I, nije više bilo reči o nekoliko stanica. Da, četiri puta više kilometara je sada nanizalo silne stanice koje više i ne primećujem jer ne koristim autobuse, a posebno one nekadašnje.
Sam sam sebe vremenom odvlačio sve dalje i dalje od gradske džungle, ali me onaj šaljivdžija od života uredno uspeo vratiti na one gotovo iste koordinate sa početka priče. Upravo naspram onog stana u kome su živeli moji rođaci, danas se smestila veličanstvena atmosfera novogodišnjih i zimskih veselja uklapajući skoro sve elemente za koje smo znali, sa onima koje smo prvi put mogli videti i osetiti.
Na jednom jedinstvenom prostoru podeljenom tematski na više ambijenata, uspešno su se smestili i klizalište, i mini ringišpil, praznične saonice, kuvano vino sa crvenim ogrtačem od čoje preko sebe, a ruku ispruženih nad vatrom, koncertna bina i svojevrstan poligon sa trčanjem po nekakvom pobrđenom terenu, ali i dedamrazijada sa sve fotografisanjem koja uključuje i patuljke pomoćnike ali i belog medveda...i, ko zna šta sve još nenabrojano...
I, baš tako organizovan taj prostor usred velikog gradilišta koje znamo kaoBeograd na vodi, ponovo je pomerio moju percepciju one ledine koju sam ovaj put još jednom predefinisao u glavi.
Ledine koja je tu, postoji, i neće to zauvek biti, ali sada može da bude i mesto jednog ovakvog događaja.
Jednog ovakvog ambijenta. Jednog vremena u kome će se na njoj više smeha čuti nego da se na njoj bilo šta izgradi u budućnosti. A, izgradiće se, bez sumnje.
I uvek će se nekom dopadati, a nekom neće. I uvek će neko misliti da je trebalo bolje. I uvek će to biti oni koji ništa i ne prave. Ali uvek će biti i onih koji će žaliti za ledinom. Kolosecima bez smisla, vagonima bez lokomotiva, putnika i bilo kakve veze sa bilo čime...ali, uvek će postojati i mogućnost da su svi oni u pravu.
I moja se svest o tome menjala. I možda nije otišla u pravom smeru, ali meni je skroz nekako pri srcu pomisao da mi se sviđa ova nekadašnja ledina, posebno sada pred Novu 2024. godinu.
Ledina na kojoj se slavi, smeje, uživa.
Ledina sa smislom.
Ledina koja počinje tu, a završava na reci. Sada dostupna svima koji žele da uživaju u pogledu na Promenadi koji možda nije najbolje što se moglo, ali danas to makar možemo i premeravati. Nekada nismo mogli.
Nije bilo ničega sem ledine sa šinama...
Da, zavoleo sam ovu ledinu iako mi je danas četiri puta dalja, ali je suštinski daleko bliža. I da, ponosan sam na svoju zrelost da to shvatim i priznam samom sebi, a potom i uživam u njoj nekih sat, dva...
Нема коментара:
Постави коментар